Потоп Мораче

Пре двадесетак година се у нечијој глави родила идеја о изградњи монструозне хидроцентрале у непосредној близини Манастира Мораче. Раније су, под изговором да Црној Гори треба струје, а не оне духовне енергије која вековима струји из манастира, потопили манастире Пиву, Добрићево, Косијерево и пренели их на места која им ни Бог ни њихови свети ктитори нису одредили. Да не говорим о рушењу заветне Цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену и изградњи Мештровићевог маузолеја. Кад су режимски или тајкунски интереси у питању онда такве велике светиње не представљају заштићене него незаштићене споменике културе. Довољно је илустративан податак да је цетињски Завод за заштиту споменика културе својевремено дао писмену сагласност да се сруши Ловћенска капела као заштићени споменик културе!?!

      И таман када су сви помислили да се, када је Манастир Морача у питању, одустало од таквих пројеката који угрожају не само манастир као лучу вере и духовности кроз векове него и читав природни басен, климу, амбијенталну целину, па и град – поново је некоме пало на памет да се упусти у вратоломну  изградњу монструозне грађевине у непосредној близини Манастира Мораче као 750-то годишње немањићке светиње. Као да некоме није било довољно то што је седам векова овог манастира 1952. године „прослављено“ паљевином ретких средњовековних црквених књига у манастирској порти!?!

      У општој транзицији и приватизацији, тј. препродаји и распродаји народних добара на ред је дошла и Електропривреда Црне Горе. Ко је мислио да су се у продаји нашле само постојеће хидро и термоелектране, постројења, бране, бандере, жице и остало – грдно се преварио. На продаји су, на жалост, и сви будући, могући и немогући потенцијали.

      Будући купац Електропривреде Црне Горе, страни или домаћи, добија и неприпадајуће му право да у непосредној близини манастира сагради монструма од хидроцентрале која ће као Дамоклов мач висити над Подгорицом и око 200 хиљада њених житеља. Наравно, изменом микро-климе и огромном влагом биће угрожено и непроцењиво духовно и културно благо Манастира Мораче. И не само то. Нестаће један од најлепших кањона, једна природна и рурална целина коју је Бог створио, а људи чували. У Плужинама, у Пиви, рецимо, не рађају шљиве и воће од како је, ради хидроцентрале, направљено огромно вештачко језеро. А када се томе дода и непорецива чињеница да је шири простор око Подгорице веома неповољан за градњу тако великих и ризичних објеката због разних земљотреса онда ниједан нормалан човек не може да остане равнодушан.

      Као што је начин људског живота питање слободног избора тако је и у овом случају. Колико је мени познато, у Црној Гори има струје. Али, ако недостаје струје онда се она купује, као што је и ми грађани купујемо, или се приступи реализацији пројекта изградње читавог низа мини-електрана на Морачи до Скадарског језера чиме би се, по мишљењу стручњака, избегли сви предвидиви и непредвидиви проблеми. Струја треба грађанима, али она ни данас није у власништву грађана него државе. Грађани данас струју плаћају држави, а сутра ће приватном власнику. Грађанима треба струја, али им, нема сумње, треба и она духовна енергија која струји из Мораче.

      Црна Гора је на великом испиту баш као што је и пре неколико година била на испиту када су грађани и кањон Таре бранили од потопа. Сви здравомислећи људи су се тада ујединили под слоганом: „Нећу бару – хоћу Тару!“

      Не сме се губити из вида да је значајније да се истрпи тренутни мањак у државном буџету од такве опасности каква је монструозна грађевина код Манастира Мораче у чију се одбрану већ одавно укључио и Франц Вебер, водећи светски еколог.