Бећковић: Свијетле ријечи чисте као сузе

Књижевницима Мирјани Митровић и Борису Јовановићу, отпуштеном професору српког језика из Никшића, у Српској академији наука и уметности уручена је награда Задужбине "Бранко Ћопић". Књижевници је награда припала за роман "Емилија Лета", а Јовановићу за поетске записе "Капи". Жири - Светозар Кољевић, Милосав Тешић, Матија Бећковић, Нада Милошевић-Ђорђевић и Душан Ковачевић, је одлуку о награђенима донио једногласно. Чланови жирија уједно су и чланови Управног одбора задужбине.
Како је истакао академик Кољевић, списатељка је награђена за "изузетно живописно приказивање потресних и различитих људских судбина у преломним временима римске и хришћанске цивилизације на балканским просторима у роману `Емилија Лета`". Кољевић је истакао и да је роман Ђорђевићеве велика химна љубави која се никад не мијења, чак ни када је суочена са промјенама.
О Јовановићевим поетским записима говорио је академик Бећковић, који се запитао како се десило да "мала кап Бориса Јовановића објављена код подгоричког "Октоиха", у 500 примјерака, толико значи у слапу оноликих звучних имена и наслова богате прошлогодишње књижевне продукције на српском језику".
По Бећковићу, то се не може објаснити без увећавања чуда писане ријечи.
- Већ се у уџбеницима тврди да нико ништа не чита, а врапци славујима преко својих мегафона поручују да су отпјевали своје. Па ипак, ко год пронађе и срећно споји двије дотад неспојене ријечи то одмах примијети свако коме душа није увела и преноси даље као најрадоснију вијест. Један графит на Дорћолу ових дана обзнањује: `Времена су тешка, али модерна!` Гдје год се насумично отвори књига Бориса Јовановића, на којој год страници се зауставе очи засвјетлуцају и ријечи чисте као сузе. И почињу да се боре за своја права и права свог аутора. Сваки ред се завршава тачком и личи на откос на рубу свијета. Ево једног записа који се нашао при крају књиге као епилог, а могао је стајати на почетку као пролог: `Неко је на размеђи свјетова запалио свијећу. Под тим пламеном написане су ове ријечи. Онај који их пише зна да ће се свијећа потрошити, да ће се потрошити и он и онај који чита. Свијећа се не пали за вријеме, него за вјечност, као што се прича не прича за трошак него за трајање. Дакле, приче су бесмртне као и душе. Или: и приче имају душу.` Свијећа и јесте свијећа зато што гори на граници свјетова. А свијећа је овдје друго име за реченицу - рекао је Бећковић, додајући да су о тим реченицама- размеђицама, граничним мотивима, граничном жанру, граничним записима упућено и разговјетно говорили рецензенти "Капи", Желидраг Никчевић и Живорад Недељковић.
- Јовановић долази до ријечи као до даха и хвата се за ријеч у посљедњем тренутку. Пјесник изводи на брид своје верзе и застаје на пола пута између живота и смрти, јаве и сновиђења да се ћћједва опредјелит може, да му биће у њима не спада.ћћ - нагласио је Бећковић. Академик је рекао и да се Ћопић оснивајући Задужбину сигурно надао да ће њена награда припасти неком младом писцу коме би могла значити онолико колико је њему значила награда Српске академије наука за његову прву књигу.
- Чини нам се да награда Борису Јовановићу представља идеално испуњење и тих нада и тог завјештања. И кап неће прелити чашу ако свему додамо и стари узвик који нисмо чули одавно: `Запамтите ово име!` Податке из биографије награђеног писца чланови Одбора су сазнали тек пошто је награђен. А кад смо нешто сазнали пошто је одлука донесена могли смо размишљати и о томе докле нас и ка коме води изведена и даровита ријеч.
Замишљајући да би писац Борис Јовановић, професор српског језика који је остао без посла зато што је одбио да на свом језику предаје неки други - за награду Задужбине Бранка Ћопића у Српској академији наука и умјетности за своје Капи могао чути у неком прашњавом аутобусу на линији Никшић- Врњачка Бања, помислио сам да би само то било довољно да повјерујемо како на овом гуравом свијету још има правде, па чак и оне коју зовемо умјетничком - рекао је Бећковић честитајући лауреату Јовановићу.