Православна обнова или Срба неће више бити
Србском националном идентитету може се вратити привлачан смисао чвршћим преузимањем православне вере као идентитетске основе. Самим тим и креативним доприносом формирања и улажењем у шири круг православне културе, православне цивилизације. Све остало је пораз.
Решење наших проблема може се пронаћи у традицији – ако се она не доживљава “као обожавање пепела већ као одржавање ватре”, то јест ако се традиција доживљава као обавеза креативног ишчитавања наслеђеног и проналажење савремених решења на одавно постављеном путу са кога смо очигледно скренули.
Да би се онај здрав део наше традиције активирао неопходно је активирати универзално Православље које је и само неодвојив део те традиције. Користимо страни појам традиција зато што он осим наслеђа укључује и обавезу преношења наслеђа (уз одређено преобликовање) следећој генерацији.
Не постоји други начин да се Православље, које се не доживљава само као Црква већ и као збир културних вредности, активира у решавању проблема србског народа и државе него да се активира Црква. Црква тренутно пати од многих болести од којих пати и друштво у целини, али није заснована искључиво на моћима и знању садашње генерације. Иако њен ауторитет почива на континуитету из давне прошлости и на Божанском ауторитету, она је руковођења тајанственим познавањем краја историје, самим тим будућношћу. Управо ту и лежи њен значај и потенцијал како за сопствену обнову тако и за обнову друштва у коме делује.
Пре свега, треба да се подсетимо да Цркву не сачињава само професионално свештенство него свештенство и Народ Божији, сви верни. То је једноставна чињеница коју нико не доводи у питање, али је, у духу потрошачке цивилизације и владајућег индивидуализма, дошло до одређеног раздвајања и до пасивности Народа Божијег као примаоца услуга у односу на професионалце, свештенство, као даваоце услуга. Тренутно се Црква у најбољем случају доживљава као институција која пружа могућност проналажења индивидуалног “духовног мира”, индивидуалног моралног поправљања, а њено друштвено деловање ограничено је на мање или више успешне контакте високе јерархије са властима и пожељно деловање појединаца у својим професионалним срединама или круговима познанстава.
Уз спорадичне и изоловане изузетке ни онај мали број верујућих који редовно учествује у литургијама не осећа заједништво као битну одлику Цркве. Заједнице, групе које се оформљују на одређеним парохијама или око неког духовника било у манастирима или у градовима, реално немају већу кохезију од клубова, па чак неретко обележене су чак и тањим осећањем заједништва него клубови хобиста или разне поткултурне групе.
Изузетак су групе чија хомогеност се успоставља осећањем угрожености, прогањања, али одустајући од опоравка целине црквеног организма и дистанцирањем, оне постају опасне клице још једног раскола.
Да би могло да дође до шире обнове, црквени живот тражи истинску обнову.
Аутор: Ненад Илић
- Извор
- Видовдан, фото: Србин.Инфо/ Србин.Инфо
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Tirzepatid je relativno nova terapija u oblasti dijabetesa i lečenja gojaznosti koja je privukla veliku pažnju svetske medicinske kao i šire javnosti zbog rezultata kliničkih ispitivanja. Reč je o sintetič...
Ишијадикус бол, познат и као бол у доњем делу леђа који се шири дуж ноге због прит...
Iako su ulaganja u zdravstvo širom Balkana među najvećim državnim izdacima, čini se da su pacijenti jednako nezadovoljni, i u članicama EU poput Hrvatske i Slovenije, i na celom...
Зуби су јако битни и када нам нешто није у реду са њима осећамо се нелагодно и једва...
Витамин Б12 се често промовише као суплемент који може побољшати енергију, концентра...
Остале новости из рубрике »















