Не да се, али ће се дати (3.) - Листићи о васпитању

Неће бити сувишно ако још једном поновимо да мистику не треба  схватити  просто као контеплацију,  него интуитивни и  разумни поглед на свет,  који мења нас саме, а као последицу тога и наше деловање чија је карактеристика  сагласје  са законима Природе.

Интуитивно,  али и разумно виђење света

Како постићи такво интуитивно,  али и разумно виђење света?

Нема сумње да  та перцепција,  или виђење  има превадходно интелектуално и   рационално својство.

Оно што   располаже том способнношћу поимања је Душа – најузвишенији део нашег  спознања света, које може постепено  скинути ланце с Мистерије.

Оно одважно Срце које јесте Душа човекова

Древни Египћани су говорили да се мистерије осећају интуитивно, примају Срцем,  оним одважним  Срцем  које и јесте  Душа човекова.

У свом знаменитом делу „Магични свет древног  Египта“  Криситиан Жак пише:
„...  тако је срце постало центар најтананијег  осећања. Реч је не о органу, него о нематеријалном средишту бића...  Све произалази из Срца и све  му се враћа, оно и даје,  и прима“.

Благодарећи срцу ми осећамо  сједињавање с Природом и откривамо једну те исту енергију  у свему,  премда је она изражена у различитим формама и очитује се у разним ситуацијама и околностима. Схвативши ту неминонвност,  лакше успостављамо   везу са сосптвеним духом, с Богом, без већег напора  смо у стању да срушимо онај страшни  зид између живота и смрти који смо сазидали својом разборитошћу.
Јер  не постоје  друге енергије,  осим оне једне једине, непроменљиве. 

Уметност  питати и слушати одговоре

Питати  је потребно, али то  се не сме злоупотребљавати   како би се избегла опасност   зависности  од  савета која нам долазе споља.

Треба умети постављати питања самом себи и сам тражити одговоре; само онда ако ниједан одговор не изгледа добар и прикладан,  треба  се обратити некоме ко нам може помоћи.

Пут истинског познања се не гради на псеудорационалном  врћењу у круг,  около наоколо, око питања и одговора који смењују један другог  у бесмисленој дијалктичкој игри која никуда не води. 

Питање је отварање врата,  а одговор - нова личност која кроз та врата улази

Познање је спокојно  одмерен и разрађен  процес  који у себе укључује  контеплацију  и унутрашње усвајање: питање  је  отварање врата,  а одговр - нова личнот која  кроз  та отворена  врата улази,  како би ушла и у наш жиот остајући тако његов нераскидиви део.

Отуда је неопходно да се ослободи место одговору,  личности  која нам доноси нешто достојно пажње.

 

Бранко Ракочевић