Нобелова награда за несаломиво достојанство
Седмог октобра 2010. године, на дан када ће свет сазнати име новог добитника Нобелове награде за књижевност, желели бисмо да подсетимо да је пре тачно 40 година Нобелов комитет додело ову награду истакнутом руском писцу Александру Солжењицину.
За моралну снагу којом је он пратио непролазне традиције руске књижевности, за то што његова дела сведоче о несамоливом достојанству човека. Тако су чланови Нобеловог комитета формулисали своју одлуку. Ова оцена је дата у првом реду Солжењициновим романима У кругу првом и Раков корпус - од тада они су већ били објављени у иностранству, при чему без пристанка аутора, и, наравно, мимо совјетске цензуре. Наравно, експерти Нобеловог комитета узимали су у обзир и изузетан књижвени деби писца - причу Један дан Ивана Данисовича. За ово ремек-дело почетком 60-их Солжењицина су у СССР хтели да награде Наградом Лењина, а затим, за исто то дело одузели су му било какву могућност да нешто штампа. Један дан Ивана Денисовича је аутобиографско дело. У њему је одражено тешко лично животно искуство - боравак у логору за политичке затворенике у годинама стаљинистичких репресија. Биограф Солжењицина, књижевни критичар Људмила Сараскина говори како је у жестоким логорским условима овај човек јаке воље и духа постајао писац.
Вероватно је то први и сасвим феноменалан случај у историји књижевности, када се књижевно дело ствара таквим редоследом. Прво се саставља у мислима, затим се памти, затим неки кратки моменти, када постоји могућност - комадић хартије, патрљак оловке - бележе, затим се све учи напамет и на крају се запали написано. То је просто немогуће замислити!
1970. године своју Нобелову награду Александар Солжењицин, наравно, није могао да добије, она му је била уручена касније. А тада, прогањан од стране власти, он је схватао да ако оде из земље, неће му дозволити да се врати. Између осталог, убрзо су писца избацили из СССР насилно - пошто је 1973. у Европи било објављено његово животно дело, а по многима и главна књига читавог 20. века. То је документарно-литерарна епопеја Архипелаг ГУЛАГ, која је још више потврдила исправност одлуке Нобеловог комитета. Јер, како је рекао тада један од чланова Краљевске Шведске академије наука, ма где и из каквог разлога да су потирали људско достојанство, стваралаштво Солжењицина представља не само оптужбу прогонитељима слободе, већ и упозорење: сличним деловањем они наносе штету сами себи.
Александар Солжењицин је проживео дуги век, који је, на срећу, заврши у домовини, вративши се из принудне емиграције. Данас се у Русији издаје читаво његово књижевно наслеђе - сабрана дела у 30 књига. И то је најбоља потврда речи које је Александар Солжењицин написао у говори на додели Нобелове награде: Уметност не умире. Ми умиремо, а она остаје.
- Извор
- Голос России, © коллаж: «Голос России»/ vostok.rs
- Повезане теме
- награда
- Нобел
- Александар
- Сољжењицин
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Покретање сопственог бизниса увек је корак у непознато – узбуђење се меша са бригом, а амбиција са осећајем одговорности. Без обзира на делатност, сваки предузетник на почетку има исти...
Судско превођење ...
На први поглед, процес наручивања судског превода...
У савременом пословном окружењу, где је време један од најдрагоценијих ресурса, квалитетна шољица кафе постала је више од навике – она је део ритуала, средство повезивања, подстицај продуктивности и...
У свету дигиталног оглашавања, где се конкуренција из дана у дан појачава, Google Ad...
Ширење пословања један је од најузбудљивијих тренутака у предузетничком путу. После периода у којем се посао стабилизовао и почео да доноси резултате, јавља се прилика да се понуда прошири,...
Остале новости из рубрике »

















