Ватрени момак из доба хладног рата

У кулоарима УН данас се обележава прећутни јубилеј најбурније седнице Генералне Скупштине, која је ушла у историју захваљујући чувеној ципели Никите Хрушчова. Пре тачно 50 година, 12. октобра 1960. године, лидер совјетске комунистичке партије, изнервиран једним од излагања, скинуо је са ноге ципелу и почео да удара ђоном по трибини, захтевајући да му се да реч. У сали за седнице подигла се таква глама, да је председавајући сломио чекић, покушавајући да уведе ред.
 

Касније су бившег премијера Британије Черчила питали шта он мисли о чувеном инциденту са ципелом Хрушчова. Политичар са дугогодишњим искуством одговорио је да је опструкција у парламенту најобичнија ствар. Да се и он сам у младости тукао у Дому општина и чак добио по лицу. А у јужноамеричким парламентима се дешавало да пуцају. Али то што је Хрушчов обуо уз тегет одело жуте плетене сандале, то је заиста ужасно, без ироније је одговорио господин Винстон.
 

Тешко да је овај случај са ципелом био нека политтехнолошка замка из доба сукоба СССР и САД у хладном рату, сматра директор Центра за практичну психологију Сергеј Кључников.
 

Никита Хрушчов је упечатљив пример својеврсног лидера са јарким, непоновљивим психотипом, који је наравно урадио много доброг. Он је дао совјетским људима гутљај слободе. Тако су продисали људи, продисала је стваралачка интелигенција. Али са друге стране, он како је био ексцентричан сељачки син по природи и васпитању, такав је и остао. Свој експанзивни стил донео је у спољну политику. Изградио ју је на директном контрасту са Стаљином, који је, као што је познато, био врло суздржан у одговорима и пушио је лулу пре него што нешто каже. Хрушчов вероватно ни сам није знао шта ће учинити када је изашао на трибину. Обузела га је бујица осећања и негодовања поводом идеолошки туђих противничких изјава. Он је то негодовање испољио.
 

Хрушчов се на све начине трудио да се издвоји од политичара који су умели да изговарају потребне речи, али су деловали по хладном прорачуну. Тако је контраст са наступима, изграђеним по канонима класичне дипломатије био невероватан. Пиродни глумац, он је говорио чак оштрије него што је мислио. Његови ексцентрични говори су привлачили пажњу. Осим тога, он се са дечијим хазардерством трудио да достигне и престигне Америку и своју политику је градио око ове не баш сасвим исправно схваћене конкуренције, наставља Сергеј Кључников.
 

И ако није било могућности да се престигне на нивоу развоја економије, у крајњој мери у вербалним изјавама он је могао озбиљно да погоди. Зато није бирао изразе. Све то карактерише његов стил, који је родио мноштво вицева, не увек поштованих. И натерао Запад да гледа на нас као на државу која рађа лидере са некаквом својеврсном руском душом. Мада у датом случају то је била просто индивидуална особеност лидера.
 

За четири године Хрушчов није могао да предвиди заверу против њега, мада је био врло искусан и у високој власти се кретао дуго, напомиње Сергеј Кључников.
 

Победили су они који су више мислили ћутећи, него гласно говорили. Зато и приликом руковођења земљом, и у спољној политици сличне врсте импулсивност је кавалитет који може бити и украс неког лидера, али ипак негативо утиче на његову сопствену судбину и на судбину читаве земље. Мислим да сви који се баве озбиљном политичком каријером треба да науче да бирају речи и да их правилно изговарају на потребном месту. Зато што цена речи скаче на хиљаде, понекад и стотине хиљада пута.
 

Прича са ципелом Хрушчова била је упечатљив симбол хладног рата. Између осталог, може се размишљати и тако: бурна трагикомична седница Генералне скупштине УН ипак је боља од војног сукоба. А смех је ипак користан, зато што продужава живот.