Гостимир Т. Поповић: ГЛОБАЛНИ НАТО

Питање глобализације НАТО савеза отворено је како у самом савезу тако и у свим релевантним круговима који брину о стабилности и безбједности на глобалном нивоу. Тренутно је на сцени фаза "сондирања терена", у којој се поставља глобална стратешка дилема која је изражена кроз синтагму "не ради се о томе да НАТО постане глобални савез, већ да буде савез с глобалним партнерима".

Сада на сваки начин покушавају да спасу што се спасити може, те да се свијет ослободи страха о скупој глобалној идеји НАТО, и пласира се замисао о специјалном партнерству, гдје се врло вјешто продаје "рог под свијећу", при чему су намјере креатора из Одјељења за планирање НАТО савеза више него провидне. У питању је циљ да се обезбиједи ничим контролисана улога свјетског жандара.

Глобални НАТО, прије свих, не желе Њемачка и Француска (практично, Европска унија), а раскол у оквиру алијансе због рата у Ираку и даље је кључна стратешка вододјелница која има тенденцију сталног проширивања и продубљавања.

Из тог разлога имамо не само подозрив однос према глобализацији тог савеза, него и врло висок степен опрезности према брзом прихватању нових европских чланица.

У геополитичким круговима Њемачке присутан је став да се пракса наметања јединства у оквиру НАТО савеза замијени с институцијом равноправног договарања САД и ЕУ. У Француској се поставља јасно питање и дилема - није ли НАТО већ постао сувише велик и нејединствен, па самим тим и неефикасан, а као закључак намеће се и непотребан, барем у Европи.

Прелазећи дуг пут од система колективне безбједности до унилатералног америчког вођства, НАТО, као војно-политичка алијанса, дошао је до свог краја, а напори САД да га задрже само су усмјерени на оправдавање њихових агресивних акција у свијету.

"Сакупљање" нових чланова на југоистоку Европе, али и на њеном истоку, представља даљи дестабилизациони утицај САД у њиховом стратешком ширењу према Средњем истоку, али и много, много даље. Ово даље можемо да видимо у сталним покушајима стварања раскола на азијском тлу, а посебно између Русије и Кине.

Предсједништво БиХ, у ко зна којем сазиву, дало је једну немушту и испразну реченицу о уласку БиХ у НАТО, на основу које се даље развијају активности које не само да нису легитимне, већ су и контрапродуктивне. Основна одредница о референдуму као кључном облику изјашњавања у овом случају изгледа као да је заборављена.

У Сарајеву су присутни неки фамозни штабови НАТО савеза, а све се своди на сакупљање очајника за агресивне мисије у Ираку, а понекад, за промјену, нископозиционисани официри и службеници (наравно, поријеклом из САД) упетљају се и у питања унутрашње политике, док им сарајевски политички кругови здушно подилазе.

Глобални курс на планети усмјерен је на стање дестабилизације од стране САД, тако да опстанак НАТО значи и опстанак трајне и врло велике опасности по мир у свијету.