Дух хладног рата

«Надам се да ће Србија, баш као што је то некад чинила Југославија, знати да каже доста када је у питању руски савет шта да чини. Времена кад су српски лидери слушали Русе, — попут криза у Босни или на Косову 1999. – била су катастрофална за Србију. Србија треба да саопшти Москви да гледа своја посла и да ће о будућности Србије одлучивати Срби». Овај крајње емотивни апел бившег америчког амбасадора у НАТО-у Роберта Хантера, који би могао изаћи под насловом «Даље руке од Србије», могао се чути ових дана на таласима «Гласа Америке».
Иначе, Хантер није непозната личност на постсовјетским просторима. Последњи пут се огласио 2004. у Украјини са веома сличним говором — све у контексту њених односа са НАТО-ом и Русијом. Његови ставови су кратки и јасни – «ширење НАТО-а је неопходан предуслов за постизање стабилне безбедности у Европи», док Русија «игра игре засноване на неким геополитичким фантазијама».
Уосталом, једно време је и Хантер покушавао себе да убеди да Русија није непријатељ. Није му било лако, али је 1997., у време његовог ангажмана у НАТО-у, у одређеним круговима био популаран следећи став: «Ми смо такође признали да успостављање мира и безбедности захтева револуционарни прилаз Русији, земљи, чија судбина може постати одлучујући фактор у будућности Европе. Ми не треба да се односимо према њој као према пораженом у рату изгоју». Али, брзо се предао. Свега четири године касније Хантеру је излетело: «Путин је израчунао да САД технички неће бити у стању да дислоцирају у току следеће деценије ефикасан противракетни ситем, способан да неутралише руске нуклеарне снаге». И све је стало на своја места, — јастреб, навикао на хладноратовску реторику, мимо своје воље још је пре шест година упозорио Москву о истинској намени америчког антиракетног штита у Европи.
Али, вратимо се последњем интервјуу натовског пропагандисте. «Русија коначно има шансу да се нађе на исправној страни историје Балкана», — рекао је Хантер у интервјуу за «Глас Америке». Очигледно, борбу за ослобођење балканских Словена од турског јарма или фашистичке куге Хантер оцењује као погрешну. Уосталом, он је Американац, и европска историја му није јача страна.
Али и његово познавање и разумевање савремених прилика на Балкану изазива сумње. Хантер тврди да «је идеја да неко са стране покушава да отме неком територију и наметне ставове – нонсенс». Сем тога, «једини губитник игра које игра Русија може бити српски народ». А све то зато што «у време када два велика балканска народа, Срби и Албанци, настоје да нађу што продуктивнији модел суживота и интеграције у евроатлантску заједницу, има и оних који не делују конструктивно». Плус већ поменута теза о катастрофалној улози Русије у босанским и косовским дешавањима.
Од ње ћу и да почнем. Резолуција СБ ОУН бр. 1244, једини документ на који Србија може да се ослони у покушају очувања територијалне целовитости, заиста је рођен уз учешће Русије. Као и Дејтонски споразум, захваљујући којем на территорији БиХ постоји Република Српска. Ова два документа, својевремено изложена веома озбиљној критица, данас су заправо једини озбиљни аргументи у арсеналу српске стране у њеном спору са онима, који по речима Хантера ником не намећу ставове. Јер, — нећемо се заваравати, — Америка, која на свим нивоима тврди да ће Косово бити независно, ипак страхује од могућег распада Босне у случају новог прекрајања граница на Балкану, — ово у прилог тези о «нонсенсу». Може се, наравно, рећи да од свега овога губи народ Сбије, али убедити саме Србе у то је доста тешко. Они, из нејасних Хантеру разлога, неће да плаћају евоатлантске интеграције сопственом територијом.
Уосталом, дискутовати са људима попут Хантера је безперспективо. Његова уверења, заснована на догмама из доба «хладног рата», где је непријатељ само један – Русија, више се не могу кориговати. То је као покушај преубеђивања религиозног фанатика. Срећом, његова вера се не пеноси посредством таласа «Гласа Америке».