Данас је Свети Сава

Министар просвете и науке Жарко Обрадовић уручиће у Влади Србије традиционалне Светосавске награде за допринос развоју образовања, док ће у вечерњим сатима, у Центру "Сава" бити одржана традиционална Светосавска академија. 

Председница Скупштине Славица Ђукић Дејановић присуствоваће Светосавској академији у Скопљу.

Обележавање Савиндана као школске славе почело је првих деценија 19. века. Према неким подацима, у Земуну је 1812. године основан школски фонд који је прописао да се Свети Сава има обележавати као заштитник српских школа.

До општег прихватања Светог Саве као школског заштитника ишло се, међутим, постепено. Матица српска од оснивања 1826. године обележавала га је као заштитника, али и као имендан добротвора Матице Саве Текелије.

Свети Сава установљен је за школску славу одлуком Совјета Књажевства Србског 2. јануара 1840. године, на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу.

У одлуци Попечитељског пресвјештенија представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада мора свечано прослављати.

Зачетник српске средњовековне књижевности

Свети Сава се сматра зачетником српске средњовековне књижевности. Његово световно име било је Растко, родио се 1169. године и био је најмлађи син српског жупана Стефана Немање (Свети Симеон).

Свети Сава је написао манастирске типике - Карејски, Хиландарски и Студенички. Преводио је са грчког и посрбио важне правно-теолошке текстове "Законоправило", што је превод Јустинијанове "Шесте новеле". То важно правно дело одређује односе цркве и државе путем такозване симфоније.

Преводио је Хипократа и Галена и прикупљао средњовековне медицинске записе, од којих је настао "Хиландарски медицински кодекс". У Хиландару је 1198. године основао прву болницу.

Издвојио је најбитније из српске традиције, оплеменио је и повезао са највећим духовним и цивилизацијским достигнућима свог времена. Веома млад, око 1192. године, отишао је у Свету Гору, где се замонашио у руском манастиру Свети Пантелејмон.

У Никеји је 1219. од византијског цара Теодора Ласкариса и васељенског патријарха Манојла и Харитопула издејствовао аутокефалност (самосталност) српске цркве и српску архиепископију, за чије је средиште одредио манастир Жичу.

Био је необично вешт и у државно-дипломатским пословима, 1208. године у манастиру Студеница над очевим телом, које је пренео са Свете Горе, измирио је своју завађену браћу Вукана и Стефана.

Преминуо је у тадашњој бугарској престоници Трнову 25. јануара 1236. године, на повратку из ходочашћа у Јерусалим, после једне дипломатске мисије за Бугарску архиепископију. Према записима из тог времена, глас о његовој смрти стигао је у Србију 27. јануара, па се у СПЦ на тај дан служе литургије.

Његове мошти су из Трнова пренете и сахрањене у манастиру Милешева 6. маја 1237. године. Мошти је спалио Синан Паша 1594. године на Врачару. На том месту сада је спомен храм посвећен Светом Сави.