Сирија на раскршћу: Русија нуди решење, Запад сумња у Асада

Експерти разматрају могуће перспективе развоја ситуације у Сирији после сусрета Башара Асада са министром иностраних послова Русије Сергејом Лавровом. На Западу су уверени да сиријски председник још једном даје обећања која неће испунити. Експерти такође сматрају да је Башар Асад разорио систем етинчке и конфесионалне равнотеже који је створио његов отац.

Блиц-турнеја министра иностраних послова Русије Сергеја Лаврова и шефа Спољне обавештајне службе Михаила Фрадкова у Дамаск провоцирала је буру реакција међу експертима и политиколозима. У току преговора Башар Асад је уверио да ће ускоро у Сирији бити одржан референдум о новом уставу и да је спреман на дијалог са свим политичким снагама земље. Представници Стејтдепартмента САД пожурили су да подсете да је Башар Асад већ више пута обећавао да ће спровести политичке реформе, а у пракси све остаје као и раније. Опоненти ипак напомињу: председник Сирије укинуо је ванредно стање у земљи, које је деловало низ година, променио закон о странкама, дозволивши формирање нових политичких покрета и укинуо цензуру.

Реакција опозиције која скоро годину дана митингује и приређује протестне акције била је муњевита. Један од њених лидера, Камал ал Лабвани, изјавио је за Би-би-си да је време за компромисе са Асадом прошло.

А експерти које је анкетирао Глас Русије скрећу пажњу на то да Сирија све дубље улази у дуготрајну политичку кризу: у земљи је нарушен баланс снага и конфесионални мир.

Ту је умесно сетити се историје Сирије која је поседње 42 године везана за породицу Асад. Отац актуалног председника Хафез Асад дошао је на власт у новембру 1970. године после преврата. И владао је до своје смрти 2000. године. Факички то је била диктатура. Али скоро сви историчари признају — Хафезу Асаду је пошло за руком да стабилизује политички систем и уведе ред у земљи. Све те године Асад старији је именовао своје присталице алавите на главне дужности у армији и другим безбедносним структурама. Сада 70% сиријских официра чине алавити. И то уз чињеницу да припадници ове струје ислама чине највише 3% становништва Сирије.

А у економској сфери за време Асада старијег доминантан положај заузимали су сунити. То је највећи део становника државе, њих 87%. Хафез Асад се трудио да уједини око себе лидере свих религиозних група, спроводећи политику верске толеранције. А Асад млађи је пољуљао политички систем који је створи отац, говори експерт Института за стратешке оцене и анализе Сергеј Демиденко.

Трагедија Башара Асада састоји се у томе што су све његове актуалне реформе закасниле. Десило се то из објективних разлога. Зато што када је дошао на власт, био је слаб политичар и могао је да се ослања само на стару гарду представника лојалних његовомоцу. Спровођење реформи захтевало је радикалну измену државне структуре, извођење старе гарде из састава државне управе, Башар Асад је почео да их замењује технократама, не обраћајући пажњу на етнички и конфесионални баланс унутар руководства земље.

А етнички конфликт се продубљује религиозним — алавите ортодоксални сунити сматрају мал те не непријатељима. Уз то сунити не могу да опросте Асаду старијем што је 1982. године у граду Хама жестоко угушио иступања исламских фундаменталиста. Двадесетак година касније Хама је постала један од центара најактивнијих сукоба опозиције са снагама Асада млађег.

У насталој ситуацији многи политиколози истичу да се необично мирно понаша Израел. По неким подацима, Тел-Авив не жели свргавање Башара Асада, пошто ће то дестабилизовати ситуацију у региону у контексту крајње високе вероватноће рата са Ираном, говори заменик главног уредника интернет-издања Изрус у Израелу Алекс Коган.

То што ће се десити у Сирији када власт Башара Асада падне, врло је тешко предсказати. Постоје различите варијанте догађаја. И тамо је остало довољно бојевих глава и авиона који би могли да нанесу велику штету Израелу. Зато је пожељно имати једног великог опонента, који контролише ситуацију, него на десетине, а можда и стотине групација, од којих ни једна ни за шта не одговара. Израел не жели да се његова северна граница претвори у нешто слично Сектору Газа.

Ништа мање питања не изазива ни став Француске. Париз, као у случају Либије, залаже се за војну варијанту. Већ су били предлози да се затвори небо над Сиријом. Никола Саркози гура сроге санкције против Дамаска и пропагира антисиријске резолуције у СБ УН. Политиколози не искључују да Париз покушава да поврати статус утицајне државе и заинтересован је за добијање доступа нафтној индустрији Сирије. Уз то Саркозију предстоје председнички избори.