Мука Хрвата са српским писцима

Док се јавност у Хрватској још опоравља од шока изазваног најавом новог учења ћирилице и читања српских писаца, интелектуалци су пожурили да објаве попис најомиљенијих дела „српске литературе”, пишу „Вечерње новости”. Овај појам у старту је изазвао неспоразуме, као и гласине о повратку ћирилице. У Хрватској није сасвим јасно шта је то „српски писац”, шта „српска литература”, а ни чије је писмо ћирилица. Српски писци требало би да буду само они који су живели и који живе у Србији и пишу о националним темама, мисле једни. Други упозоравају да су многи писци српске националности, попут Владана Деснице, Симе Матавуља или Григора Витеза, читав свој живот и дело посветили хрватском поднебљу.

Збрка око повратка српских писаца у хрватску лектиру и школске програме, случајно или намерно, настала је после објављивања делова договора између Самосталне демократске српске странке и владајуће Хрватске демократске заједнице.

Договорено је да се у школској години 2010/2011. у овдашње школе врате писци који су из читанки избачени деведесетих година, а ћирилица је поменута само као писмо које би се, паралелно с латиницом, учило у деловима Хрватске с претежно српским становништвом.

Ћирилица се, као писмо равноправно латиници, у хрватским школама учила до 1991, када је пребачена у факултативне програме, а недуго затим избачена из наставе заједно с капиталним делима српске књижевности.

„Чистку” су преживели једино „Пролеће Ивана Галеба”, Владана Деснице, и неке дечје песме Григора Витеза. Међутим, већ прва изјашњавања о „повратку српских писаца” у тамошње читанке показала су да водећи хрватски политичари никада нису заборавили „Јежеву кућицу” Бранка Ћопића.

Министар високог образовања Драган Приморац храбро је признао да је читао „Пачју школу” Јове Јовановића Змаја, а бивша министарка школства из Туђмановог доба Љиља Вокић данас се горљиво залаже за повратак Ђуре Јакшића, Лазе Лазаревића, Меше Селимовића.

Пошто је реч о особи која је довршила чистке из деведесетих година и проширила их новим пописом непожељних књига, интересантно је да је највише привлачи дело Боре Станковића „Нечиста крв”.

Он је омиљени писац и академика Ивана Аралице који и данас жали за врањанском лириком, коју, уз међимурски дијалект у Хрватској, сматра најпоетичнијим наречјима тог поднебља.

Сви хрватски политичари захтевају да се одговарајуће место пронађе и за нобеловца Иву Андрића, „чији год био”, јер његовим делима, па и славној „На Дрини ћуприја”, приписане су ружне дневнополитичке етикете.

Баш као и „Јазавцу пред судом” Петра Кочића, који је у старту проглашен четником, тако да је сатирично позориште у Загребу од „Јазавца” сместа преименовано у „Керемпух”.

Историчар уметности Звонко Маковић признаје да би радо читао млађе српске писце, попут Владимира Арсенијевића, Дејана Илића или Биљане Србљановић.

Они се свакако неће наћи у школским програмима и хрватској лектири, али угледни крлежолог и књижевни критичар Велимир Висковић волео би да Милош Црњански нађе своје место и међу новим генерацијама читалаца у Хрватској.

Међутим, у Српском културном друштву „Просвјета” у Загребу упозоравају да још није јасно по коме критеријуму ће се одабирати најпре изгнани па враћени писци српске националности за школску лектиру.

Да ли ће то бити само писци из Хрватске, попут Симе Матавуља, или и они из Србије и Босне и Херцеговине? Класици дечје књижевности или и „партизански писци”? Да ли ће њихова дела бити превођена на хрватски језик или остављена у оригиналном издању? Хоће ли бити штампана и ћирилицом или само латиницом?

Прве реакције на спектакуларно најављен „повратак Срба и ћирилице у хрватске школе” ипак само показују да овде има дима, али још увек не и ватре.