Улазак Црне Горе у чланство Јадранске повеље

Улазак Црне Горе у пуноправно чланство Јадранске повеље представља чин награде од стране оних међународних структура, предвођених одлазећом Бушовом администрацијом, за политику признања лажне државе на територији Србије.

Актуелној америчкој администрацији због овог ,,уступка'' црногорском марионетском режиму - ни из џепа, ни у џеп, док се Црна Гора полако приближава нелегитимном уласку у НАТО, супротно ставу више од двије трећине грађана.

Патронат Сједињених Америчких Држава над Јадранском повељом не гарантује успјех једне од најважнијих регионалних безбједоносних иницијатива, али, што се нашег друштва тиче, представља доказ да се Црна Гора утапа у квазиатлантско балканско сивило. Ниједан од режима у сусједству, који је активан у процесу аплицирања за улазак у НАТО, нема капацитет одговорне домаће и регионалне политике, иако слијепо прате стратегију тзв. ,,НАТО сигурносног кишобрана''.

Након стравичне агресије коју је Атлантска Алијанса извршила над Србијом и Црном Гором, након Мурина, након товара бомби које су истресене над Даниловградом, околином Подгорице и других градова, након свих жртви ,,Милосрдног анђела'', политика једностраног убрзања интеграције у НАТО представља врхунац бесмислених потеза власти у Црној Гори.

Унутрашње реформе Војске Црне Горе, које су хиљаде њених припадника оставиле вез елементарне егзистенције, позитивним цијени само Милан Роћен, шеф пропагандног НАТО штаба у Подгорици.

У друштву владајућих политичких елита Хрватске, Албаније и Македоније, министар Роћен и Влада Мила Ђукановића наставиће да дају, не само у оквиру Јадранске повеље, пуни допринос дипломатској акцији легитимизације лажне државе Косово.

Без обзира на тренутак пријема у Акциони план за чланство (МАП), када се вјероватно неће узимати у обзир недостатак цивилне контроле над оружаним снагама и нетранспарентност буџетских издатака за Војску, Црна Гора ће, дефинитвно, остати заробљен регионални простор који не води аутономну политику. И поред обећања, уочи покраденог референдума о државно - правном статусу,  о добросусједским односима и, у најмању руку, регионалној неутралности, режим Мила Ђукановића наставио је да у области спољне политике функционише искључиво на принципу повлачења потеза на штету државних интереса Србије.

Истовремено, контекст унутрашњих друштвених односа у сегменту пројектовања и реализације политике националног несклада и дивљег уласка у НАТО, за сваку је осуду и озбиљну забринутост.