Да се зна: српски језик је један једини

Вероватно, осим српског, не постоји ниједан језик у свету кога државе у којима се говори крсте именом свога народа, па тако имамо хрватски, црногорски и бошњачки, односно - босански језик, а поједини језикословци тврде да ће се на списку „једног језика са сто господара" временом наћи и војвођански језик!

Језичку политику већ годинама, уместо стручњака, воде политичари, не хајући на упозорења лингвиста, попут проф. др Драгољуба Петровића из Новог Сада, да су сви ти језици, којима не треба преводилац, изведени из српског. Дакле, његови сурогати. Упркос тој чињеници, све је више оних који се сматрају дискриминисаним јер говоре српски, а не преимењују „матерњи језик", као што је најновији случај у Санџаку, где се захтева службено увођење босанског језика у школе.

И не само то. Санџачка СДА је усвојила декларацију којом се, између осталог, тражи да се имена свих улица и институција преведу на босански, као и да се босански, до сада изучаван као изборни, уведе као обавезан предмет у клупе основаца и средњошколаца у Новом Пазару, Тутину, Сјеници, Новој Вароши, Пријепољу и Прибоју.

- Јасно је да су језичке поделе продукт политике и да се ту струка ништа не пита - каже професор Петровић. - Брукамо се и срамотимо пред светом. Више је него смешно да се сви ти језици, исти по значењу и звучности, различито називају. Иако није било лингвистичких основа, језици настали на овим нашим просторима преименовани су у хрватски, црногорски, бошњачки и босански. А све је то један исти језик - српски. Разлике нема.

Угледни лингвиста подсећа да су, ма како се називали сада, сви ти језици, како он каже, настали „испод Вукових бркова" и не могу се одатле скинути. Он на то одавно указује, почевши од хрватског, који је међу тим „новим" језицима - најстарији.

- Српска језичка суштина тих преименованих српских језика не може се сакрити ни код хрватског, нити код црногорског или босанског језика - тврди саговорник Пресса. - Све је то српски језик, а они га краду, фалсификују и лажу сународнике да говоре „својим" језиком. Својатају га као да је свачији и ничији, па га може прекрајати како коме падне на памет. Сасвим је могуће, а бојим се да то није далеко, да ће се, наравно, опет из српског језика, издвојити још један, овога пута - војвођански језик. Наравно, то ће се догодити ако се, као што многи прижељкују, формира држава Војводина.

Професор Петровић управо ту види нашу традиционалну српску лудост, да држава не може без језика. Јер, кад се створи држава, сматра се да она аутоматски добија свој језик. Несрећа је у томе што су све државе које су до сада настале на терену српског језика посегле за таквим аргументом - сматрајући да нису „комплетне" ако немају и тај елемент своје државности - језик. Постојање нације, међутим, ма колика да је, не значи истовремено да она мора имати језик са њеним именом. Таквих примера има много у свету. Једино код нас, и око нас, свака нова нација даје себи „право" да српски језик назове својим именом.

- Осим тога, ту се касније отворено и темељито развија мржња према Србима - закључује Петровић. - Мудри људи лако могу докучити стратегију оних који се боре против Срба, а Срба је нажалост све мање, као што и српски језик све више својатају они што свог језика заправо немају. Знамо, рецимо, да су Црногорци, у свом уставу наводили српски као говорни језик. Апсурдно је да они њиме и данас говоре, а да га након што се Црна Гора раздвојила од Србије зову црногорски. Подупирући се језиком, тамошње власти покушавају да утврде националну постојаност, свесни заблуде да тиме што су променили име нису променили и језик. Он је био и остао онај исти, српски језик.

Ако се нешто не учини, политичари ће и у случају Санџака победити лингвисте. Деца у Новом Пазару и осталим местима Рашке ће вероватно „проговорити" босански, учиће га у школи али ће језик и даље бити - српски.


Језик није ознака државности

Професор др Драгољуб Петровић нимало не сумња да власт у новим државама, које су биле под истом југословенском заставом, не могу да разграниче појам језика и државе. То није исто, јер језик није држава, те не може да се „цепа" на више државица, односно, језика и језичића.

- Језик није ознака државности - каже цењени лингвиста. - Држава може бити нова и друкчије уређена, али језик који се стварао вековима не може никаквим законима и одлукама настати преко ноћи. Довољно је завирити у науку о језику и уверити се да се тачно и аргументовано износи како и када је настао један језик, чији је по пореклу и ко је његов творац...