Сами против свих

Против "Дана", од оснивања, поднијето преко 80 тужби којима су тужиоци потраживали више од милион еура Од оснивања дневног листа "Дан", пред судовима у Црној Гори, покренуто је више од 80 тужби против "Јумедиамонт", издавача листа као и уредника и новинара. Потраживања лица која су тужила наш лист, а која су махом на власти или блиска њима, премашила су цифру од милион еура. На наш лист притисци су се вршили континуирано, од тужби преко пребијања и хапшења главног и одговорног уредника, паљења штампарије и на крају убиства Душка Јовановића, директора и првог човјека "Дана". Ни након његовог мучког убиства са притисцима на "Дан" није се стало, упућиване су пријетње уредницима и новинарима, подизане тужбе, остављане "зоље" испред улаза редакције а било је и дојава о подметању експлозивних направа.

Међу лицима, између осталих, која су тужила "Дан" су Мило Ђукановић, црногорски премијер, Душко Марковић, шеф АНБ-а, Вук Бошковић, некадашњи помоћник министра унутрашњих послова сада савјетник црногорског предсједника, Веселин Баровић, Бранко Вујошевић, Данило Митровић, Душанка Јекнић, Станко - Цане Суботић, Рифат Растодер, Филип Цептер...

Први који је наплатио своје "душевне болове" у износу од 15.000 еура био је црногорски премијер Мило Ђукановић. Ту пресуду је у подгоричком Основном суду 2003. године изрекао судија Зоран Пажин, који је потом изабран за предсједника овог суда, а недавно и за заступника Црне Горе у Стразбуру. Премијер се није задовољио само једном тужбом, па је покренуо још двије против "Дана" због афере секс-трафикинг. Посљедње суђење Душку Јовановићу било је управо по тужби Ђукановића због текстова које је "Дан" пренио из београдске "Арене" а у којима је премијер означен као активни учесник афере секс-трафикинг. Главни претрес је одржан пред судским вијећем судије Бранке Бошковић, 27. маја 2004. године.

Прије тога услиједила је серија тужби које су поднијели и, сада покојни, Вукашин Мараш, Веселин-Веско Баровић, Данило Митровић и Бранко Вујошевић, који су од "Дана" тражили 150 хиљада еура на име душевних болова. По једној тужби савјетник за безбједност премијера Ђукановића, Вук Бошковић је добио четири хиљаде еура, док је у другом предмету тражио 50.000 еура.
По тужби шефа црногорске Службе државне безбједности Душка Марковића, судија Зоран Пажин, казнио је Душка Јовановића због душевних болова са шест хиљада еура. Ова пресуда Јовановићу је изречена три дана прије него што је убијен испред сједишта своје редакције. "Душевне болове" наплатила је и трговнски представник Црне Горе у Италији, Душанка Јекнић, и то прошле године када је италијанско тужилаштво и званично против ње подигло оптужницу због учеш”а у међународном шверцу цигарета. "Дан" је писао о њеном и учешћу других људи блиских властима као о људима који су учествоивали у шверцу цигарета. Иако се то показало истинитим, црногорски судови су "Дан" казнили са више стотина хиљада еура због наводне клевете на рачун тих лица.
Главна карактеристика ових суђења је чињеница да што је тужилац ближи врху власти, то је поступак ефикаснији у поступању, тако да се пресуде доносе у редовном року, а рочишта убрзано заказују.

Како се далеко ишло када су биле у питању пресуде "Дану" због писања о дуванској мафији најбоље говори и случај са Станком-Цанетом Суботићем, који се налази на оптужници италијанског тужилаштва због мафијашког удруживања у циљу шверца цигарета.
Врховни суд Црне Горе прије три године потврдио је пресуду Основног суда којом је Владислав Ашанин, бивши главни и одговорни уредник "Дана" био осуђен на мјесец дана затвора. Њега је тужио управо Станко Суботић за клевету због текстова које је објавио загребачки недјељник "Национал”, а "Дан” преносио, а у којима је означен као дувански бос на Балкану.
Тадашњи предсједник Основног суда у Подгорици Милић Међедовић је рекао да је уредник "Дана" проглашен кривим, јер је пренио спорне текстове из "Национала". Према ријечима Међедовића, у тим текстовима пренијете су тешке оптужбе на рачун Суботића, посебно оне да је "одговоран за неколико убистава". Управо о томе недавно је, проговорио и бизнисмен Ратко Кнежевић, некадашњи блиски пријатељ премијера Ђукановића, који их је оптужио за организовање више тешких убистава.

Посљедња у низу пресуда дневном листу "Дан" је изречена прије два мјесеца у подгоричком Основном суду по тужби бизнисмена Веселина - Веска Баровића који се такође нашао на оптужници италијанског тужилаштва за мафијашко удруживање и међународни шверц цигарета, као и по тужбама Бранка Вујошевића и Данила-Митровића, директора кошаркашког клуба "Будућност".
Вије”е судије Основног суда у Подгорици Вјере Шљиванчанин донијело је пресуду којом се дневни лист "Дан" обавезује да Баровићу, Вујошевићу и Митровићу на име душевних болова због текста "Милиони дуванске мафије у КК "Будућност", исплати по 10.000 еура. Предметни текст је преузет и објављен из загребачког недјељника "Национал" 2001. године.
Да апсурд буде ве”и, судија Вјера Шљиванчанин, која је водила тај процес, такође је тужила "Дан" што је очити примјер конфликта интереса. Она је, такође, добила 10.000 еура на име "претрпљених душевних болова".
Судија Шљиванчанин је наплатила душевне болове захваљујући пресуди судије цетињског Основног суда Небојше Марковића.

Батинаши нијесу откривени

Сви проблеми почели су батинањем Душка Јовановића, у улазу његове зграде. Непосредно прије поноћи 25. октобра 2000. године испред стана у подгоричком насељу Забјело, Душко Јовановић, тадашњи посланик СНП-а у републичком парламенту и директор “Дана” и Радија “Д”, физички је нападнут. Напала су га тројица, а у организацији напада учествовало је више аутомобила.
Претпостављало се да су то урадиле такозване "црне тројке” из специјалне антитерористичке јединице МУП-а Црне Горе. Починиоци никад нијесу пронађени. Приликом напада Јовановић је задобио лакше тјелесне повреде, и отета му је торба са скупштинским материјалима, међу којима је било и писмо које је из затвора у Спужу упутио Миодраг Трипковић, бивши директор ХТП "Бока”, а чију је садржину Јовановић само дјелимично објавио на скупштинском засједању. Садржај покрадених докумената био је и више него оптужујући за неке људе блиске структурама власти.
- Убијеђен сам да иза напада на мене стоји Служба државне безбједности. Организатори и они који су извршили напад налазе се у касарни МУП-а на Златици. Тамо је стационирана специјална јединица полиције за ове намјене. За напад на мене оптужујем министра унутрашњих послова Вукашина Мараша - казао је тада Јовановић.

Незапамћени злочин

Кулминација притисака на првог човјека “Дана” било је његово убиство 27. маја 2004. године када је на њега пуцано испред редакције најтиражнијег црногорског листа док је улазио у свој аутомобил. Црногорске власти су за тај злочин одмах у почетку истраге саопштили неколико имена, осумњичених за Јовановићево убиство. Међутим, до данас осуђен је само један, Дамир Мандић, за кога је неспорно доказано да је учествовао у злочину. Остали осумњичени су након саслушања у полицији пуштени на слободу. Такође, полиција ништа није урадила да расвијетли овај злочин посебно када се ради о откривању и процесуирању свих учесника и налогодаваца убиства Душка Јовановића.

Паљење штампарије

Са батинама и притисцима на Јовановића и "Дан” није се стало. Наредна мета била је штампарија предузе”а “Јумедиа Монт”, која ни послије пет година није била прикључена на електромрежу. Напротив, засметао је чак и агрегат, на чији погон је радила штампарија, па га је осмог априла 2003. године неко запалио. Пожар је захватио и кров штампарије. Душко Јовановић је тада тврдио да је пожар подметнут и, како је тада изјавио, није се надао да “е починиоци бити откривени. Његове претпоставке су се и обистиниле.
Међутим, као ни сви остали притисци који су претходили, а нарочито они који су услиједили све жешћи и жешћи, нијесу спријечили штампање “Дана”.
У међувремену бачена је бомба на представништво дневног листа "Дан" у Београду. Подсјетимо, Јовановић је био ухапшен 17. септембра 2003. године, по потјерници крагујевачког општинског суда, у Улцињу, гдје се налазио на одмору, и депортован у Србију. То је био начин на који је црногорска полиција Јовановићу "уручила” позив за суд, правдајући се чињеницом да раније позиве које је Јовановићу слао крагујевачки суд није могла уручити јер га, наводно, није могла пронаћи, иако је, ако не стан, а оно редакција “Дана”, у којој је Јовановић малтене боравио даноноћно, од зграде Центра безбједности удаљена свега стотинак метара.