Небојша Катић: Неједнакост и економски раст, или и плавуше су схватиле

Најбоље чувана тајна светске економске кризе излази на видело – опрезно, дозирано, лагано. Тек сада, са закашњењем од седам година, упире се прст у основни узрок настанка и трајања кризе – реч је о проблему вишедеценијског раста економске неједнакости. Деформације у расподели које су довеле до страховитог социјалног и економског раслојавања нису само најважнији узрок кризе, већ су и највећа препрека изласку из стања „секуларне стагнације“ у коме се светска економија налази.

На проблем неједнакости економска струка је последњих деценија гледала са висине и са презиром. Већина економиста која држи до себе и своје репутације верује да драма растуће неједнакости не спада у проблем којим економија треба да се бави. Економија је тобоже егзактна наука, а проблеми расподеле и социјалне правде, те трице и кучине, домен су политичке филозофије, или филозофије морала. Велики гуру неолиберализма, фон Хајек, исказивао је недвосмислену гадљивост према појму социјална правда, називао ју је фатаморганом, и на сваки помен социјалне правде одмах је вадио свој (интелектуални) пиштољ.

Преовлађујући етичко-економски став, назовимо то тако, почивао је на тези о „преливању“ (тзв. трицкле-доwн ецономицс) – када је богатима добро, свима ће бити боље, јер ће богати креирати нова радна места и привредни раст. Да би богатима било добро, одсудно је важно да порези за богате буду што нижи. Исто то, само мало другачије, садржано је у тези по којој (економска) плима подиже све бродове, па и оне мале, убоге чунове. Наравно, увек је реч о варирању теза које почивају на тзв. економији понуде (супплy-сиде ецономицс).

Овај надасве „егзактан“ економски приступ проблему расподеле и неједнакости, данас је доведен у питање. Стручни кругови се утркују износећи анализе којима се потврђује да су током кризе социјалне разлике додатно порасле и да је економска политика, како је већ и (неолиберални) ред, поново била на страни богатих, с тим да до ефекта преливања није дошло.

Нова радна места су креирана, али армије људи раде на слабо, очајно слабо плаћеним радним местима, или раде повремено и привремено. Упркос статистичком расту броја запослених, буџети се споро пуне јер се на мале плате порези или не плаћају, или су они у апсолутном износу веома ниски. Мале плате значе и малу куповну моћ, а мала куповна моћ смањује приходе буџета од ПДВ-а и сличних пореза. И даље је на сцени феномен који смо гледали и у времену пре кризе и током њеног трајања – државе из буџета дају социјалну помоћ и великом броју запослених, јер су њихова примања недовољна и за најскромнији живот.

Проблем расподеле и неједнакости више није само морални, већ и прворазредни економски проблем.

Који то стручни кругови упозоравају на то да је управо проблем неједнакости препрека привредном расту? Можда „блесави левичари“ (лоонy лефт), неуки дирижисти, нереформисани марксисти? Не.

У хору који сада упозорава да проблем неједнакости јесте препрека привредном расту налазе се ММФ, америчка централна банка (ФЕД), рејтинг агенција Стандард & Пооре’с, инвестициона банка Морган Станлеy, да поменем само нека од познатих и неочекиваних имена. Медији који су се до пре пар месеци изругивали Пикетију, сада као да прелазе на његову страну, и на страну танушне мањине која одавно упозорава на проблем неједнакости.

Анализе које стоје иза оваквих упозорења су једноставне. Огроман број људи, њих око 90 процената, живи све теже и све горе и њихова потрошња стагнира или чак опада. Како је живот све неизвеснији, они све мање троше, све се мање задужују или журе да се раздуже. Укупна тражња пада, а са њом и привредни раст. Овај проблем је највидљивији у Европи, и то не само на њеној периферији.

На другој страни, богати плаћају све ниже порезе, њихове примања расту, вредност њихове имовине (некретнина и акција) је све већа јер су камате готово на нули. Политика бесомучног штампања новца и нултих камата је створила велику шпекулативну тражњу на берзама и на тржиштима некретнина и тако подигла њихову вредност.

То може бити добра вест за произвођаче јахти, приватних авиона, луксузних аутомобила, за пластичне хирурге, за елитне проститутке, за трговце уметничким предметима и накитом, али за укупно стање економије то је небитно.

Анализе које помињем су значајан аналитички преокрет, тим значајнији што долази од институција које су стубови модерног капитализма. Упркос значаја ових анализа и упозорења, тешко је веровати да ће она довести и до значајних практичних помака у економској политици, или до промене владајуће парадигме. Силе којима овакво стање одговара су превише моћне, превише бруталне и аморалне. Ипак, и упркос томе, раст неједнакости и њен утицај на економски раст постали су тема о којој се коначно озбиљно дебатује.

Шта ово значи за мале и слабе државе попут Србије? Апсолутно ништа. Упркос поменутим анализама (својим и туђим), упркос искуству, ММФ ће и даље инсистирати на програму штедње – за балканске и ине урођенике важе друга правила.

Србија ће бити или у рецесији, или ће имати слаб и недовољан привредни раст. Плате ће и даље бити ниске, релативна задуженост грађана, привреде и државе ће расти. Државна имовина ће се продавати, а Србија ће тонути у све већу беду и безнађе.

А србски економисти? Они ће наставити да једнако очарано аплаудирају ММФ-у, да се слажу са његовим предлозима, да игноришу сва искуства и све анализе које се не уклапају у доктрину која се проповеда.

А србски политичари? Они ће наставити да објашњавају како је сретна будућност ту, на домак руке, на линији хоризонта.

Србија живи мимо света и до ње не допире оно што се на великој сцени збива.

Извор: Блог Небојше Катића/ Двери