Просјаци бескућници: шта с њима да се ради?

Нема у свету ни једног великог града где не би било проблема просјачења. Негде за наметљива дејства на улицама постоји административна одговорност, негде одбијање давања милостиње сматра се појавом расизма, ипак питање је свугде једно исто: како се борити са просјацима? Тачније, како да им се помогне, јер просјачењем се баве углавном они који немају стално место боравка.

У разним земљама на различите начине се односе према том проблему. У Шведској, према информацији локалних новина, десне радикалне странке воде праву борбу против бескућника, посебно против миграната и Рома. Представници Леве партије са своје стране уверени су да одбијање помоћи просјацима треба да се изједначи са расизмом, и да актуална ситуација са Ромима у Скандинавији подсећа на фашистичку Немачку. У Турској просјачење спада у кривичне злочине. У Русији кривично је кажњиво само укључивњње малолетних грађана у просјачење. Сама по себи оваква дејства, чак и гатање, само су административни прекршаји.

Међутим у Русији, по подацима из 2013. године, на улицама живи најмање три милиона људи, и њихов број и даље расте. Сада, због скока цена, ова армија расте посебно брзо.

Отежава ситуацију и то што су криминалне структуре претвориле просјачење у необично повољан бизнос. Према подацима истраге, дневно таква организација помоћу својих „агената“ може да заради до 50 хиљада долара. У саставу структуре по правилу раде старији људи, мајке са децом и људи са телесним недостатцима. При томе често се повреде наносе жртвама криминалаца намерно, пошто инвалидима милостињу дају много чешће него здравим људима.

Ипак не треба мислити да на улицама нема људи којима је заиста потребна помоћ, сматра новинар Валериј Пањушкин који се неколико година озбиљно бавио проблемом бескућника у Москви:

Да, превараната је много, али има и оних који су доспели у невољу. Био сам у преноћиштима и мензама, на ђубриштима и у домовима, могу да кажем једно: људи који желе да се врате нормалном животу, враћају се. Али њих је мало. Већи део бескућника сам је одабрао такав пут: потпуна слобода, никаве зависности од друштва, никакве одговорности. Зато када ми кажу да бескућнике треба лечити и стерилисати, само слежем раменима: они су, немојте да ме погрешно разумете, као пси луталице. Можете их сатерати у кавез, али чим се појави могућност, они ће ипак побећи на слободу. То је избор, стил живота.

Управо зато, сматра новинар, борбу против криминала који користи просјаке, треба оставити органима реда. Људима који су доспели у невољу треба помоћи, али никако не треба ликвидирати преноћишта и домове који се појављују стихијски. То је врло комплексан проблем, и не може брзо да се реши, сматра он.

Према мишљењу новианра, у актуалној сложеној ситауцији власти треба посебно пажљиво да се баве бескућницима. Они могу да се натерају да живе другачије, али то не значи да им не треба помагати, резимирао је Пањушкин.

Јевгенија Кузњецова,