ДРЖАВНОСТ

Piše: Gostimir T. Popović, vojno politički analitičar
prota49@yahoo.com

Државност у свом основном одређењу означаво својство једне друштвене заједнице која се конституисала као држава. Стицање државности и у нивоу форме и у нивоу садржаја је, по правилу, релативно дуг историјски процес који је условљен друштвено економским, етничким, културно историјским и другим чиниоцима.

Сложени сплет историјских околности одлучује о томе да ли ће, када ће и како ће одређена етничка или још шира друштвена групација на одређеној територији организовати у самосталну државу. Многе жеље остану само на том нивоу, многи системи се направе али функционишу једно време па се трансформишу или нестају, тако да је кроз историју савременог друштва државност врло промењива категорија.

У условима БиХ стицајем одређених друштвено историјских околности формиран је децентрализовани, полицентрични систем са врло демокртским Уставом који је прављен по стандардима двадесетпрвог века. У њему је дефинисана, поред осталог, Република Српска као снажан и необориви фактор политичке воље српског народа и једина има све прерогативе савремене државности које теорија захтева.

Непознавање или непоштовање појма и суштине државности као значајне друштвене категорије јасно је видљиво на две локације и, што је врло интересантно, усмерено је са обе локације према Српској. Прва локација су бројне међународне организације и снаге којима чиновници, на први поглед, никада нису прочитали шта значи сама суштина државност. Друга локација је сарајевски политички (читај чаршијски) круг који све поставља наглавачке па и појам и суштину државе.

У овим условима Република Српска, као систем, као ентитет, као организациони облик заснован на политичкој вољи, али и насушној потреби мора свакодневно да доказује да је “вода мокра” односно да има право на своје елементе државности, који наравно не задиру у права других али ни у права консензусом договорених заједничких институција.
Једноставно речено, сваком своје, а заједно што хоћемо и што нам треба.