ВИЗЕ УКИНУТЕ, ПАМЋЕЊЕ ТАКОЂЕ

Ако ме сећање добро служи, било је то негде у пролеће 1992. године. Пошао сам на службени пут у Трст, ради увоза папира. Сео сам у ''ладу самару'', па около, на Мађарску. Пут је текао уобичајено до мађарско-аустријске границе, надомак Граца. Ту ми неки стари цариник, са кајзеровским брковима, погледа пасош и рече: ''Цурик!'' Назад ми се, међутим, није ишло. Питао сам Аустријанца о чему је реч, а он ми руком показа на један папир залепљен на царинарницу. На њему су била два списка: регистарске таблице из Србије са којима путници могу да уђу у Аустрију и оне којима је пролаз забрањен. Таблице на на мојој ''самари'', КГ, налазиле су на забрањеном списку.

Вратих се назад и почех да се жалим Мађарима. Они кажу да недалеко одатле има још један гранични прелаз и да можда тамо ова забрана још није уведена. Послушао сам их, али узалуд. И тамо се прича поновила.

Било је то неко међувреме до увођења виза. Ускоро су оне постале обавезне и за Аустрију, док смо у Мађарску још дуго ишли само на ''Добар дан''.

Сада, децембра 2009. године, политичари славе укидање виза, али нико не каже зашто су оне у ствари уведене. Па према томе и зашто су укинуте. С њима бих се једино сложио у констатацији да је слобода кретања велико цивилизацијско достигнуће. Само што изговарам наглас и подразумевану контра тврдњу: забрана слободе кретања је антицивилизацијски чин. У наше доба она је својствена тоталитарним режимима, док је некада, до касног средњег века, представљала уобичајену стратегију, а огледала се у опкољавању и изоловању утврђених градова, све док становништво, изнурено глађу, жеђу и болестима, не прихвати услове агресора. Међу изолованима најпре су страдале најслабије групе - старије особе, деца, труднице, болесници - на што агресори по правилу нису обраћали пажњу.

Другим речима, увођење визног режима - као и економске санкције и безбројне уцене, а на крају и војна агресија - било је једна од мера за сламање отпора српског народа у време промена започетих падом Берлинског зида 1989. године. Формални пад комунизма створио је потребу за новим престројавањем на међународном плану, које се свело на два кључна питања: замена јендопартијског режима вишепартијским системима и исцртавање нових/старих граница, односно стварање нових или обнова старих држава.

По првом питању владао је консензус. Вишестраначки системи створени су у кратком року у свим посткомунистичким државама, с тим што се одмах видело да је пут до истинске демократије мукотрпан и да ће потрајати (ево траје и дан данас).

У вези другог питања, западне земље понеле су се неправично и дискриминаторски. Док су њихови политичари говорили о нужности уклањања последица комунизма, у српском случају су до апсурда инсистирали на очувању његових главних тековина, а то су републичке и покрајинске границе. У то доба, већина актера српске политичке сцене, од главних опозиционих странака па да владајуће Социјалистичке партије, сматрала је да основ за повлачење нових државних граница морају бити границе федералних јединица од пре 1941. године. То су сматрале и све нестраначке установе, од Удружења књижевника до Академије наука. За границе које је комунистичка мањина исцртала 1943. године у Јајцу залагали су се само малобројни тврдокорни комунисти и тзв. невладине организације.

Према томе, да су онда усвојени ставови пензионисаних генерала диктатора Ј. Б. Тита - Милоша Минића, Стевана Мирковића и других - као и ставови западних агентура у виду ''невладиних организација'', Србији не би ни биле увођене визе, не би било санкција, уцена, бомбардовања... Била је потребна осамнаестогодишња опсада, праћена другим побројаним мерама, да се сломи српски отпор и да се коначно прогласи победа комунизма у кључном питању, питању граница. А да се српски пораз прогласи победом, као што то гледамо на ТВ екранима, било је неопходно да се из целовите приче издвоји само тај један елемент, укидање виза.

Међутим, српски народ зна шта је пораз а шта победа. За оне који су то заборавили биће прилика да освеже памћење, на пример кад дође тренутак да Албанци преузму и Панчићев врх, као територију квази државе коју им је створио Запад, и кад са Панчићевог врха испале неколико минобацачких граната на хотеле у подножју, па се онда сакрију иза споменика Билу Клинтону, који се у тако великом броју терористичких акција показао као одлично склониште.

Приликом предаје кандидатуре Србије за улазак у Европску унију, 22. децембра, речено је да је то жеља грађана Србије. Међутим, истина је да грађани за то нису питани и да, како сада ствари стоје, неће ни бити референдума.
Уместо одговора на конкретна питања, пре свега о границама, које постоје и у Европској унији, слушамо фразе званичника из Брисела, попут ове: ''Српски народ постаће члан велике европске породице... Посветиће се подизању свог и општег благостања, уз подршку Уједињене Европе''. Као и одговарајуће пароле власти из Београда, попут ове: ''Србија није изоловано острво. Србија је саставни део Европе. Без заједнице никоме, па ни Србији, нема живота...''
Напомена: За читаоце који мисле да је претерано што сам као фразу званичника Европске уније навео део Хитлерове поруке Србима из 1942. године, којима можда и није познато да је Хитлер први употребио термин ''Европска унија'', и који такође мисле да је претерано што сам као речи савремених београдских власти цитирао део говора Милана Недића, потребна је додатна информација. Дакле, у тој првој Европској унији, Панчићев врх, Косовскомитровачки округ и Косовско Поморавље, ипак су били остављени Србији, а прецизније, тзв. Недићевој Србији.