Турска битка за Босну

Истанбул, 3. јануара – У спољној политици Турске – која се окреће ка Блиском истоку, Кавказу и Балкану – један од приоритета је – Босна. То се објашњава кризом, највећом са којом се суочава новостворена држава од завршетка рата средином деведесетих година. Она би могла, ако се не заустави, да доведе до поделе, чему теже Срби и Хрвати, наглашавају медији.

„Босна пролази кроз критичан период. Уколико се то питање не буде пажљиво решавало, можемо се суочити са непредвидивим последицама. Босна не треба да буде изолована”, објашњава Мурат Карагоз, заменик генералног директора МИП-а у Анкари, који је задужен за земље Балкана и централне Европе.

Турска има „специјалне односе” са Бошњацима. То се објашњава историјским, културним и географским везама, чији корени досежу до Отоманске империје. Истовремено се, међутим, тврди да садашња влада не држи само једну страну – муслиманску.

„Наша политика нема ништа са неоотоманизмом”, одговара Карагоз на критике, које последњих месеци могу да се чују на западу, да садашња влада савезнике пре свега тражи и налази у земљама у којима живе муслимани. То се повезује са њеним исламистичким исходиштем. Посебно боде очи приближавање Анкаре Ирану, Сирији и Судану. Већ се говори о рађању нове регионалне силе на Босфору; они неодмеренији упозоравају на стварање „зелене трансверзале” од Кине (Синђанга), до Јадрана (Босне и Албаније). Тај заокрет је у новогодишњој поруци покушао да демантује шеф дипломатије Ахмет Давутоглу поткрепљујући то и великим бројем посета које су турски државници током 2009. учинили и западним земљама. „Без проблема у региону”, то је мото спољне политике коју води садашња влада, објаснио је он.

У Анкари се ћути о пропалом покушају премијера Тајипа Ердогана да у Турској за истим столом окупи лидере бошњачких партија како би решили међусобне размирице, али се наглашава значај парламентарних избора у октобру ове године.

„Садашња влада је активнија више од претходних и указује на праве ствари у односима са Босном. Сада је Босна постала неодвојиви део турске стратешке политике, што већина бошњачких муслимана очекује већ деценијама”, преноси истанбулски „Заман” изјаву Хајрудина Сомуна, бившег амбасадора БиХ у Анкари.

Европска унија и НАТО – према оценама Анкаре – упућују Босни„погрешне сигнале”, гурају је на споредни колосек. Унија је укинула визе за грађане Србије, Црне Горе и Македоније, али је неоправдано оставила по страни Босну, Албанију и Турску, иако је, формално говорећи, Анкара најближа Бриселу: већ је отворила приступне преговоре у десетак од укупно 35 поглавља. На сцени су, кажу, двоструки стандарди; има и оних који то виде као предрасуде према муслиманима. Замера се, такође, НАТО-у што није примио Босну у Акциони план, који је предворје за улазак у Атлантски савез, и наглашава да је погрешно то што се у Бриселу уставне реформе у БиХ повезују са тим процесима. Управо због тога би у решавању кризе у Босни требало, како се наглашава, значајнију улогу да имају и Москва, Вашингтон и Анкара. „Срби се осећају много угодније када виде да је Русија присутна. Бошњаци би се, такође, осећали сигурније уколико би Турска била укључена у тај процес”, уверен је министар Давутоглу.

Турски приступ према Босни већ изазива забринутост у појединим земљама чланицама ЕУ. „Анкара пре свега подржава права муслимана, односно Бошњака, и она не може бити непристрасна”, преноси „Хуријет” упозорења из Брисела.

У Анкари не споре блискост са Бошњацима, али наглашавају да су „неутрални”, да се залажу за свеобухватно решење кризе у Босни. То се поткрепљује иницијативом шефа дипломатије Давутоглуа о стварању два трилатерална механизма: један између Турске, Босне и Србије, а други између Турске, Босне и Хрватске. У настојањима да помогне Сарајеву ( пре свега Бошњацима), садашња влада покушава да – на платформи „Пријатељи Босне“ – у решавање кризе укључи и друге земље: Словенију, Словачку, Мађарску и Албанију.

Војислав Лалић