Извештај о стању у Босни и Херцеговини

У 2009. години у Босни и Херцеговини дошло је до највећег кршења људских, грађанских и мањинских права небошњака од увођења Дејтонског споразума. На политичкој сцени су ојачали фундаменталистички покрети, попут вехабијског, селефијског и разних радикалних исламистичких удружења те политички ставови бошњачких политичких странака, попут СДА и СБиХ, које отворено подржавају у земљи и иностранству политику и интересе Сила осовине зла, прикривајући исламски тероризам и његове последице у БиХ и свијету, те штитећи ирански нуклеарни програм служећи се државним институцијама у којима су поставили људе који спроводе "симпатизерске ставове" Сила осовине зла.

У БиХ је забележено неколико десетина напада на новинаре, полицајце, цивилне активисте те један покушај атентата на председника невладине организације од стране радикалних исламиста из десног политичког крила СДА.

Недвојбено је утврђено како је у протеклих 19 година у БиХ настао поправљен синкретизам, спојеност или спрега ислама и политике. Доказ за ове тврдње се појавио у схемама ОХР-а из новембра 2009. из којих се јасно види повезаност бошњачке Исламске заједнице, бошњачких политичара и бизнисмена. Овакав вид управе и владања Босном и Херцеговином својствен је искључиво исламским шеријатским републикама у којима доминантну улогу има вјерска исламска заједница. ОХР, ЕУ и САД ништа не могу направити по овоме питању иако су одлично упознати са намерама бошњачких националиста да уместо декларативно грађанске државе уствари изврсе исламизацију већег дијела БиХ, а доказ овим тврдњама су изјаве турског министра спољних послова Даватоглуа који је отишао и корак даље, инсинуирајући и почетак исламизације Европске Уније.

Изјаве бошњачких политичара које су се могле чути крећу се од присвајања читавог територије БиХ до "потраге за животним простором за Бошњаке и бошњачку нацију" која у стварности и не постоји у Уставу земље. Противнике ових мегаломанских и радикалних идеја назива се "исламофобију", "непријатељима Бошњака", итд, а подизање медијске прашине је неизоставан део церемоније "застрашивања политичких опонената".

Стање државне управе је катастрофално на подручју Федерације БиХ у којој се мањински Хрвати прегласавају на свим нивоима: општинском, кантоналним, ентитетским и државном нивоу од стране бошњачке већине која не поштује Дејтонски паритет, консензус и ротацију. Овакво кршење људских права креће се у распону од неразрешених убистава хрватских министара из прошлости, убиства повратника те недавних застрашивања преосталих Хрвата на већински бошњачким територијама у БиХ. Забележено је неколико напада на католичке свећенике, католичке вјерске објекте, те хрватске повратнике.
У Босни и Херцеговини је у 2009. години забележено деловање паралелне обавештајне бошњачке тајне полиције АИД (Агенција за истраживање и документовање). Ова паралелна агенција има своје пипке у свим државним институцијама преко неколико пунктова и десетине оперативаца. Странка демократске акције недавно је формирала "Савјет за одбрану и безбедност" као посебно страначко тело, у којем су окупљени пензионирани генерали тзв. Армије БиХ Неџад Ајнаџић и Вахид Каравелић, некадашњи шеф "војне безбедности" бошњачке армије Фикрет Муслимовић, први директор злогласног АИД-а Бакир Алиспахић, као и актуелни министри одбране и безбедности Селмо Цикотић (осумњичени за ратне злочине) и Садик Ахметовић. Више је него јасно како СДА заоштрава стање у БиХ и показује како је радикално крило унутар те партије толико ојачало да поново преузима све конце у своје руке, призивајући нови рат у Босни. Тај потез указује на поновну милитаризацију Бошњака посредством СДА и не значи ништа добро за БиХ. Познато је да је СДА уско повезана са вехабистичким покретом који је организован на принципу војне хијерархије. Зато овај потез представља упозорење међународним политичарима који би требало да поставе озбиљно питање са којим циљем СДА то ради и зашто формира војно крило 14 година после окончања рата. Процјењује се како у БиХ постоји и активно делује најмање 200.000 припадника различитих радикалних исламистичких покрета од којих су најбројнији припадници вехабијског покрета, а многи од њих се налазе на црним листама Интерпола и САД-а.
Арсенали оружја заосталог из протеклог рата сакривени су планинским подручјима општина Коњиц и Јабланица у Федерацији БиХ. Извор близак безбедносним службама наводи како послије рата оружје није враћено у касарне, већ су га сакрили припадници АИД-а, као и представници Исламске заједнице БиХ.

АИД је одлично организован и има успостављене везе према свим државним институцијама власти у којима су доминантни Бошњаци који фанатично желе "унитарну и градјанску БиХ" као сопствену државу иако се она као Социјалистичка Република распала у '90-тим годинама, а данас постоји само као споразум у даытонском оквиру са два ентитета, 10 жупанија / кантона и једним дистриктом. Никада није спроведена лустрација тако да данас имамо директора Државне обавештајно-безбедносне службе БиХ (ОСА БИХ), Алмира Џуву, који је и сам бивши припадник АИД-а, а оправдано се верује иу његову политичку приврженост бошњачком политичко-верском естаблисхменту. Исто тако постоји велика сумња како је и део ОСА-е постао део паралелног обавештајног апарата АИД-а који се навелико служи ресурсима ОБА-е за циљеве бошњачке вјерско-политичке елите. Сигурно можемо доћи до закључка како је данашња ОСА уствари реинкарнација АИД-а само под другим именом ако узмемо у обзир његову данашњу националну и ранију радну структуру. Не треба заборавити и чињеницу да АИД није вратио велики део опреме за прислушкивање, а стране дипломате и обавештајци су утврдили постојање паралелног шпијунирања њиховог особља.

Утврђене су локације најмање четири депоа оружја и то у селима Раотићи и Вишњевица Горња, код Бутуровић Поља, у месту Пољана и Вучија јазбина на планини Прењ, на супротној страни од ове две локације, тврде извори листа.
Оружје је зацементирано и камуфлирани у пећинама, као и да би у случају избијања новог оружаног сукоба, могло бити употребљено.
Према истим изворима, у складиштима се налази лако и средње пјешадијско наоружање, 5.000 мина калибра 120 милиметара потпуно идентичне онима пронађеним у Мостару, "стрела 2М", "Стингер", разне мине и известан број минобацача. Наређење за сакривање оружја издао је Сафет цибо, осумњичен за ратне злочине у општинама Коњиц и Прозор и Џевад Млаци, ратни лидер СДА за средњу Босну која је потпуно неистражена. У безбедносним круговима наводе и постојање информације о 2.000 мина 120 мм, за којима се још трага, те како се налазе у атомским склоништима на подручју Источног Мостара. Ова локација удаљена је свега 50 метара од мостарске Фабрике дувана у којој је претходно пронађено 9.000 ФУГАС мина калибра 120 милиметара. На још неколико локација у Источном Мостару налазе се складишта са неколико стотина килограма барута и експлозива, али снаге безбедности још покушавају утврдити где су та склоништа. За организацију скривања оружја задужени су бивши агенти АИД и представници Исламске заједнице, који и данас имају задатак да чувају ове локације и отворе их у случају рата у БиХ. Чак ни снаге ЕУФОР-а нису смеле директно ући у конфликт са локалним фундаменталистима бојећи се одмазде и избијања сукоба ниског или високог интензитета.
Колико су радикалне вехабије јаке, а колико су и бошњачке институције власти слабе говоре и претње упућене након најава Селме Цикотића, државног министра одбране, да је Босна и Херцеговина спремна донирати 60 хаубица и 1.500 пушака авганистанским оружаним снагама као знак активности БиХ на глобалном нивоу што је изазвало бес исламских фанатика у БиХ. Претње смрћу су упутили припадници вехабијског покрета у БиХ, који нимало не треба потцењивати, и она се може схватити и као порука, заправо фетва, Предсједништву БиХ које је врховни командант оружаних снага БиХ. Порука је упућена преко Интернет уеб стране "путвјерника", али и неких других које праве и којима управљају припадници вехабијског покрета. О власницима те и осталих уеб страна ништа се не зна, а аутори текстова потписују се псеудонимима. Иза свих активности бошњачког верско-политичког круга налази се сам врх Исламске верске заједнице. Изјаве које иду у прилог како је "најбоље да се ЕУ прилагођава Бошњацима", а не "да се Бошњаци прилагођавају ЕУ" је доктрина политике која се исчитавају иу политици водећих бошњачких странака.
Стање на већинским бошњачким територијама по питању повратка је потпуно катастрофално. Не само како није проведен повратак, већ се наставило са етничким чишћењем небошњака, Хрвата и Срба, до те мере да данас имамо потпуно етнички чисте градове: Сарајево, Тузлу, Зеницу, Бихаћ, те још десетине градова и села у централној Босни који су раније били већински хрватски. Ускраћивање права на градњу цркава, забрана испољавања хришћанских верских слобода, забрана запошљавања небошњацима, ускраћивање права на образовање и наставне планове на језицима друга два конститутивна народа, ускраћивање права на слободу политичког деловања, ускраћивање права на слободу говора, честа су премлаћивања на националној основи, вербална вређања као и постављања минско-експлозивних средстава на повратничку имовину. Главна доктрина бошњачке политике је врло једноставна и гласи: "Ово је Босна, а коме се не свиђа нека одмах иде. Хрвати у Хрватску, а Срби у Србију ". Овакав став представља политику апартхејда, те има пуна обележја етноцида, културоцида и етничког чишћења територија под бошњачком већином. Оваква политика кршења људских права се чак спроводи од стране институција државне управе: општина, министарстава кантона, федералних министарстава под бошњачком управом и чак државних органа управе. Највећи проблем власти и институција у БиХ је управо приватизирање ових институција власти које се на крају покушавају употребити против политичких неистомишљеника и опонената те како би се нанела што већа штета политичким противницима и истовремено задобила што већа контрола над одређеним подручјем над којим дотична институција има јурисдикцију и контролу.
Као протуреакција на сва кршења људских права Хрвата имамо данас чињеницу како преко 700.000 Хрвата у БиХ уопште не доживљава БиХ као своју државу, већ су искључиво окренути Хрватској. Много је оних, који отворено размишљају и о самосталности. Зато се у последње време, све више, помиње референдум о издвајању из Федерације БиХ као решење.


Гушење људских права, спровођење етноцида, културоцида и етничког чишћења у миру у 21. веку јесте свакодневица, коју Хрвати, аи Срби и остале мањине у БиХ доживљавају. Чињеница је, међутим, да данас, у миру имамо етнички очишћене читаве просторе под бошњачком контролом, у којима уопште нема представника хрватског и српског народа. Тамо где их и има, боре се за право на посао, образовање, културу, матерњи језик, па чак се боре и за право на живот. Хрватску децу, сећамо се, убијају у препуном сарајевским трамвајима и то у по бела дана. Није онда никакво чудо што су и неки европски званичници Сарајево препознали и назвали правим именом - европски Техеран док је епитет европског Јерусалима заувек непоправљиво нестао.
Што се тиче БиХ као државе у будућности, Хрватима би, показале су и наше анкете, највише одговарало троентитетско уређење, заједно са Сарајевом као дистриктом. За овај предлог нашли смо и подршку у, рекао бих, либералније усмереним бошњачким политичким круговима, који увиђају да било каква централизована грађанска опција уређења БиХ представља прошлост, повратак у осамдесете године прошлог века, када је земљу под чврстом, гвозденом руком држао комунистички режим. Данас је то, једноставно, немогуће.

Закључак

Три ентитета са територијом из Дејтонског споразума, у новом уставном уређењу - БиХ може спасити од распада који неминовно следи. Бошњачка национална безбедност, "крунисана радикалним исламским фундаментализмом" ће увек представљати само тигра од папира пред интересима друга два "проевропске" народа у БиХ и интересима светских сила које су искључиво заинтересоване само за мир на Балкану а не "унилатералне снове о унитарној Босни" само једног малог народа, Бошњака, који морају бити спремни за договор са свима, за компромис и консензусна решења. Укидање кантона у Федерацији би представљало слијевање средстава од најмање једну милијарду марака годишње у државни буџет и развој земље. Административни територију би представљала Република Српска у садашњим границама, Херцег-Босна са територијом унетим у Федерацију БиХ са дисконтинуитет територија као залогом опстанка БиХ као заједничке државе те Бошњачка Унија са истим територијем који је унијела у Федерацију БиХ и дисконтинуитет територија. Овим потезом ентитетског административног разграничења би се отклонили сви проблеми и осигурао опстанак земље те континуитета државе. Постоје и најаве о референдуму у РС-у те најаве са хрватске стране о упућивању иницијативе и покретању поступка о формално-правном мирном раздруживања Хрвата из Федерације БиХ што сваким даном постаје све већа реалност ако се не испуни хрватски минимум - ентитетска федерална јединица у БиХ. У Босни опет полако цури време за праву реформу и приближавање Европској унији и Северноатлантском савезу што ће највише осетити обични грађани.

У Мостару, 05.01.2010.