Пројекат деструкције 13. део

Тенденција распадања


Свет се поделио на два дела и стоји на прагу револуционарних промена. Један део света се клања Богу, други мамону. Сваки од њих води рат за свест људи, рат за њихове душе. Човечанство ће или пропасти у неограничненој слободи, или се препородити у религиозној духовности. У садашњем тренутку тешко је утврдити чак и то, у чијим се рукама налази информативна батина.
На први поглед она је у рукама запада. С друге стране, она у првом реду руши свест западног дела човечанства. Испоставља се да запад сам себе бије по глави. То је невероватно. Значи, у игри су и друге силе које користе запад као батину против чвечанства и целог света. Какве су то силе, размотрићемо у трећој књизи. Засад назначимо следеће: сунце излази на истоку, а залази на западу. Филозофска учења су настала западу а све религије — на истоку.
Како у Европи ствари нису тако једноставне, још теже је одредити мере којима би се та иста Енглеска, не узимајући у обзир САД, могла вратити у нормално стање. Како се ишчупати из мреже демократије која, елиминишући потребу за размишљањем, даје илузију среће. Она говори човеку: ради шта хоћеш и ни о чему не мисли, јер си ти слободан, једнак и имаш своја права. Поново - старозаветна змија.
Конфронтација ће или уништити свет, или ће га тако променити, да чак не можемо ни претпоставити како ће он да изгледа. Како ће се пожртвовање уклопити у причу са нуклеарним оружјем? Запад се претвара у духовног инвалида, у колоса на стакленим ногама. Азија и ислам, који су неколико векова потиснути на маргине света, враћају изгубљен статус. Захваљујући одржаној традицији и религији, они ће се успешније адаптирати на нове услове, него они који су те услове саздали.
Већ сада је јасно да је препород истока — неизбежан. Успон истока се може зауставити уништењем његове традиције и религије. Али историја је показала да је то нереално. Пре неколико векова, када је избор између прогреса и религије представљао питање живота или смрти, исток је изабрао да сачува своју веру и традицију. Данас, када је економија не само престала да се супротставља традицији, већ јој, напротив, она даје снагу, нада да ће запад некако успети да пољуља исток, своди се на — фантазију. САД то осећају, и са бригом гледају у будућност. У метафизичком свету они ће брзо испасти из игре. Судбина западних малограђана млитавог, нежног тела, које зависи од гомиле свакодневних угодности, је незавидна. Њих ће најпре издати управо њихова елита. Данас је то наднационална елита коју није брига за свој народ и своју Домовину, јер у њеној свести не постоји ни једно ни друго. За њу не постоје друге вредности, осим новца и личне користи. То су, у буквалном смислу, глисте које разједају човечанство. Нашавши се међу ратницима који не цене ни свој ни туђ живот, ови црви би пристали да за новац буду слуге у кухињи тих нових зулу ратника, само да не би ризиковали свој живот.
Западњаци су се претворили у предмете за производњу предмета и не могу се ослонити сами на себе. Њихова једина нада је да ће моћи да се ослоне на своју технику. Али та нада слабо вреди. У свету, где су технологије постале доступне а границе лабаве, она у ствари не вреди ништа.
Потрошачка цивилизација је - малигни тумор планете. Малигни тумор не може имати будућности. Чак и ако се запад неким чудом, уз помоћ фантастичних технологија «припије» као пијавица на земље истока, покрећући у њима процесе који су слични онима у Русији, чак и тада је он осуђен. Шта да ради са Израелом? Тај јединствени систем је показао чудесну способност опстанка. Две хиљаде година одржати државу и религију, без сопствене територије — то није шала. Грађани Израела, расејани по целом свету, довијали су се да не изгубе националност и традицију, да сачувају језик и религију. Испада да запад није дорастао Израелу. Ако би чак запад и цео свет претворио у прах, ни то му не би помогло. Из њега би се поново појавиле хиљадугодишње тежње Израела, чија је структура крајње отпорна. Свуда около простире се прашина од људи без својих корена, животињских интереса, и једино међу њима Израел — жива структура.
Све што је наведено наводи нас на читав низ најинтересантнијих закључака. Парадоксалност могућих закључака је толико велика, да искључује могућност широке дискусије о њима. Када се Израел помиње у било ком контексту који је усмерен против Русије, онда се може само констатовати настала ситуација. Ако је контекст негативан, то изазива говор о антисемитизму и идеја се «утапа» у емоцијама. Ако је контекст позитиван, онда се рађају најбесмисленије сумње у погледу онога ко износи такву идеју. Шта урадити?
Да би одговорили на питање, усредсредимо се на ситуацију. Почнимо с тим, да су данашња схватања, која су презасићена одређеним веровањима, митовима и ставовима, претворила човека у уређај који изговара туђе мисли. Ни пет минута не размишљајући о неком питању, људи увек имају на њега шаблонски одговор. У суштини, они су у илузији да разумеју питање. Псеудо-разумевање ствара око свести тако чврст оклоп, да га никаква логика не може пробити.
Да би се издвојили из масе људи заједничког мишљења, треба да постављамо питања не дајући им боју и оцену. Онај ко је у стању да слободно мисли, сам ће се досетити. Ко није у стању, остаће роб шаблона. Покушај да се «дигитализовани» људи извуку из својих шаблона је осуђен на пропаст. Зато то нећемо ни покушавати. Ко не схвата о чему је реч, и не треба.
Поред свега реченог, приметимо да сама по себи, способност мишљења не значи и то, да ће се човек који мисли, заиста у свакодневном животу и руководити резултатима свог мишљења. Осим повољних услова и талената, потребно је још и искуство и навика да се размишља у таквим оквирима. Али ако нема такве средине, како онда човек, са навикнутог начина живота и мишљења, може прећи на другачији начин, који отворено прелази ван свих замисливих норми? За то је потребно пробити чврст оклоп формираног погледа на свет, али да ли је обичан човек за то способан? Сам по себи, по својој природи, човек је склон опонашању, склон да се угледа на неког. Велики мислиоци се појављују у оном друштву које негује визионарску школу мишљења, због тога што они у тим условима имају на кога да се угледају. Најчвршће и најмоћније постају оне земље где постоје групе људи којима је размишљање у планетарним размерама исто тако једноставно, као што је лако домаћици да тркне по хлеб. То је увек елита, и ако човек поседује одговарајуће таленте, славољубље ће га приморати да тежи да се угледа на елиту. Кад уђе у ту средину, и за њега ће њихова текућа делатност постати норма. Када размишљање о ситуацији у најглобалнијим размерама за некога представља уобичајену праксу, он ће правилније схватати ситуацију и деловати, него човек који је паметнији од њега, али за кога је резмишљање у тим размерама чиста егзотика. Отуда су видљива преимућства института наслеђивања власти, када се наследник од детињства учи да размишља у метафизичким и државним размерама. За њега то постаје свакодневна пракса, док за друге то остаје фантазија.
Тамо, где не постоји визионарска школа, не постоји ни угледни образац. Ко појединачно покушава да широко размишља и делује, спада у категорију изгнаника, чудака и лудака. Ако у дезорганизованом друштву и никне велики мислилац, њему треба много снаге да превазиђе проблеме који се појављују. По правилу, човек не може да издржи и утапа се у средину. Када се угледни обрасци се не појављују, онда се таленти људи који би могли да чине елиту, усмеравају у канале политичке и економске колотечине. Крупно стратешко мишлење постаје немогуће. На пример, СССР који је услед доминирајућег материјализма имао огроман потенцијал, пропао је јер без школе стратешког мишљења, чија би разматрања ишла и до хиљаду година унапред, није видео очигледне проблеме. У присуству елите то се не би десило.
Хтели, не хтели, морамо поставити питање: постоји ли на планети друштво визионарског мишљења, које не посматра догађаје с гледишта тренутне ситуације, већ много шире, с гледишта хиљадугодишњих процеса. Немогуће је дати тачан одговор на то питање. Област које се ми дотичемо, налази се далеко ван граница видљивих проблема. Апсолутна већина читавог човечанства личи на примитивца, чија су знања о електрицитету ограничена на прекидач на зиду. Он нејасно наслућује да се иза прекидача крије огроман систем снабдевања, али се његово интересовање ту завршава. Слично томе, и људи у најбољем случају слуте да ови процеси имају своју тенденцију, али својим мислима не залазе ван хоризонта свакодневице и својих животних проблема.
Може се претпоставити да су најснажнија друштва постала то управо из разлога што је њихова елита имала школу визионарског мишљења. Англосаксонци су пропагирали теорију Адама Смита, сами се придржавајући супротне теорије, тј. код њих није било никакве слободне трговине, већ само сурови протекционизам. У коначном исходу, они су имали стратешке оријентире који су им омогућавали да се тактички концентришу на она питања која ће их довести до успеха. Крупна политичска и економска мисао им је омогућавала да испланирају ситуацију цео век унапред. Као резултат тога, они су изградили најмоћнију економску империју. Али, изгледа да нису схватали значај религије, мада је ово чиста предпоставка, и могуће је да је овај фактор такође узиман у обзир. Можда се у процесу откривања његовог значаја и покушају усклађивања са економским оријентиром, он трансформисао од хришћанског, у неко друго схватање, а ако је то тако, онда је ситуација на планети много опаснија него што претпостављамо.
Код Јевреја се недвосмислено се може говорити о присуству мишљења крупних размера. Многи народи су интуитивно осећали, да економија сама по себи не представља главни витални орган друштва. Разлика је у томе, што су многи осећали, а Јевреји, тачније, њихова елита, је то схватала то на нивоу логике. Они су то ЗНАЛИ, и зато је сва њихова енергија била усмерена у првом реду на метафизику. То им је омогућавало да размишљају не само у границама векова, већ миленијума. Из тога потиче глобални оквир, који је омогућио издизање над ситуацијом и запажање одлучујућих момената. Тајна њиховог опстанка као народа, у условима останка без своје територије, састоји се у очувању елите, која је чувала религију и језик. Када је Навуходоносор покорио Јудеју, он је прогнао елиту у вавилонско ропство. Виноградаре и рибаре није дирао. За њега су они представљали пореску базу. Чим су из народа одвојили елиту, народ је убрзано почео да се претвара у биомасу, која се асимиловала са суседним народима. Али чим се јеврејска елита вратила, биомаса је поново почела да се претвара у народ.
Тешко се може схватити истински значај елите. Она се не види, као што се не види ни кичма, али ако уклоните кичму, човек се претвара у кожну торбу меса, која је осуђена на пропаст и распадање.
Свака земља је неповредива док има елиту која мисли и делује на метафизичком нивоу. Могућност појаве и даљег постојања елите апсолутно зависи од религије. Са нестанком религије нестаје и елита а затим нестаје и друштво. Да би се традиционална земља препородила, најпре се мора препородити елита. Препород без вере је немогућ, али само елита то може разумети и предузети одговарајуће акције. Малограђанин не може чак ни да процени значај ове потребе.
Успостављен је зачарани круг, кога само чудо може прекинути. Данас су свакој традиционалној земљи потребне личности типа Сергеја Радоњешког, Фрање Асишког, Александра Невског или Јованке Орлеанке, које су способне за енергично деловање. Те личности су, чак немајући пред собом објекат на кога би се угледали, способне да саме делују у складу са ситуацијом, и да својим понашањем постану угледни образац. Чим почне угледање на њих, сматрајте да је процес отпочео. Оно што је главно, то је скренути процес ка том правцу. Даље ће он сам добити стратешке размере.