``Надувани`` момци преварили америчко Министарство одбране

Почетком 2007. године тројица страствених уживалаца марихуане од двадесетак година потписали су уговор са америчким Министарством одбране о испоруци муниције авганистанској војсци у вредности од 300 милиона долара.

„Фрајери“, како су их касније прозвали, били су ситан дилер марихуане, масер и момак који је завршио само основну школу. Тројица момака са врло мало искуства, или без њега, имали су петљу да конкуришу за уговоре о испоруци оружја за Пентагон и избацили су из игре велике међународне конгломерате.

Уговор за Авганистан није био први који су потписали, али је био далеко највреднији. Набавили су хиљаде тона минобацачке муниције, бомби, ракета и 100 милиона комада муниције за АК-47 и све то испоручили у Кабул у најкритичнијем периоду рата у Авганистану.

Међутим, да би испунили уговорне обавезе, „Фрајери“ су у тајности препаковали милионе кинеских метака старих више десетина година — што је према условима уговора било забрањено — да би их потом испоручили у Авганистан. Посао је ишао као по лоју све док их пентагонски истражитељи нису ухватили и објавили њихове полицијске фотографије на насловној страници „Њујорк тајмса“.

Прича је детаљно описана у новој књизи Гаја Лосона „Arms and the Dudes“, која говори о уценама, криминалцима, преварантима, корумпираним владиним званичницима и тројици клинаца који су се упетљали до гуше, али и о томе како је Пентагон користио приватне трговце оружјем као посреднике да би набавио оружје на црном тржишту.

Бушова администрација је увела законе који фаворизују мала предузећа, полазећи од претпоставке да је бизнис увек ефикаснији од Владе и да је конкуренција у суштини позитивна. Притом су занемарили чињеницу да је реч о оружју и муницији. Управљали су се према следећој логици: „Будимо јефтини, зли и брзи“.

Како је Лосон појаснио, није постојала озбиљна, промишљена стратегија за набавку оружја.

„У конкуренцију је могао да уђе сваки преварант који би испунио услове за преговарање с људима из владине службе за објављивање тендера ’ФедБизОпс‘, што значи да је добио одређене дозволе и прошао минималне провере, али и да је имао довољно храбрости и средстава да набави ову врсту робе на једином месту где се она могла наћи: код илегалних трговаца оружјем на Балкану и широм бившег совјетског блока“, каже Лосон.

„Фрајери“ су сарађивали са швајцарским трговцем оружјем, који их је искористио да би добио део колача у виду уговора с Пентагоном. За то време је испоручивао оружје на друга места, где су га наводно користили припадници милиције и самозвани локални властодршци.

Лосон каже да су америчке власти то знале.

„Људи с којима је Влада пословала — при чему су им клинци касније послужили као уверљиви изговор — били су једини код којих сте могли да добијете оно што вам је било потребно у датим условима: два рата су била у току. Бушова администрација је била веома негативно настројена према Кини и Русији, два главна снабдевача том врстом оружја“, објашњава Лосон.

Он истиче да је Влади „био потребан неко да оде и купи муницију што јефтиније и да је испоручи на ратна подручја“.

„Момци су морали да послују са швајцарским дилером оружја, корумпираним албанским владиним званичницима, да потплаћују и исплаћују званичнике и мафијашке вође. Све је то било неизбежно“, каже он.

Што се „Фрајера“ тиче, Лосон сматра да нису били невини, али да су били наивни.

„Играли су опасну игру“, каже он. „На трагичан начин, погрешно су разумели свет с којим су се упустили у посао. Нису имали појма да су били само пиони. Нема сумње да су били похлепни, безобзирни и неодговорни, али у дубини душе није их било брига за муницију. Ти момци су били невероватно виспрени, интелигентни и истовремено врло глупи. У том смислу, можда су исти као Пентагон“, закључио је он.