Ратни херој без медаље

Крста Василија Николић (1896–1994), увек се представљао онако како је научио у војсци: србски војник из села Љубатовица код Беле Паланке. Регрутован је са тек напуњених 18 година и после брзе обуке упућен је као попуна у већ десетковане српске дивизије са којима ће прећи Косово, Албанију и после опоравка на Крфу и Бизерти, обрео се на Солунском фронту.

Ратна мобилизација га је прерано одвојила од куће и први пут је видео већи град – Ниш тек на регрутацији и одмах је без икакве обуке упућен у свој пук на Косову. Војску је прихватио као породицу где су њене старије чланове заменили подофицири и официри које је одмах почео беспоговорно да слуша.

Дани на борбеној линији текли су монотоно: одлазило се на линију фронта, препуцавало са Бугарима, неопрезни су добијали куршуме када би покушавали да уклоне бодљикаву жицу испред рова, погинуле и рањене су извлачили болничари, а преживели би се враћали у логор, јели и настојали да се испавају до следећег одласка на стражу. Имао је срећу да преживи сву ту голготу и да се међу првима врати кући захваљујући старешинама. Добио је сва наша и француска признања, а измакла му је само медаља за храброст и о томе је причао са доста хумора, сматрајући да је највећа награда што је изнео живу главу.

„Било је једно овакво (показује рукама овално) брдо и шума: све су тој били ровови, све земунице, испокриване, уређене. Ту смо дуго време били на стражу. Ја сам бил у бомбашко оделење за осигурање. Један дан Бугари изненадно напали, наши побегли, а ја сам се био замајао око бомбе и нис’м чуо наредбу за одступање. Кад се обрну да видим има ли некој, има ли га мој најбољи друг Арсеније из Горњи Милановац (’нема га заборавим ни на овај, ни на онај свет – толико ми је добар друг био’), викну : ’Арсе! Арсе!’ Тишина! Кад се подиго да видим куде је, а оно Бугари већ упадају у ров, наши већ побегли 300–400 метра, а ја сам, јадник, сам. Куде ћу, мислим се, ако ме увате: има ме одеру ко јаре! Јасно ми да мора да погинем – нема предавање: ћу се бијем док могу! А бил сам распоредил пред себе целу серију бомбе – 10 комада кол’ко су биле упаковане и све могу да и’ упалим док дотрче душмани, а задњу ћу тргнем кад дојду да ме увате да одлетим и ја, и они. Кад тако смисли, тој ми даде јаку снагу, те поче да врљам бомбе: Удри, удри, удри!”

Па наставља деда Крста својим локалним говором:

„За тој време, наши срели помоћ што им пратена да одрже фронт, а чули и да се пуца у ров, па се врну. И тети га урипи Арса у ров: ’Јао, бре, Крсто, што не бегаш с нас кад си чул команду, него те Бугари теоше закољу као прасе!’ –’А бре, Арсо, што ми не рече?’ ’Ма ја те зовем, а ти нећеш да пођеш!’– ’Ма, нис’м те чуо, ја би те претекао!’

Слуша тој наредник, па ми каже: ’„Не, бре, Крсто – не смеш да говориш тако...’“ и рече ми како да причам.

И наредник ми тако исприча, исприча и „зр, зр” – зове командант Анте: „Дај најди те војнике што су остали у ров!” Он правио рачун за цео вод, није знао да сам био сам. И док идемо, наредник ме учи да будем као Црногорац: „Господине мајоре, ми треба да се боримо као лавови да ослободимо наш народ, или да изгинемо. Наша браћа и сестре, наши очеви и мајке силно пиште под окупацију и ми мора да и’ ослободимо, или је боље да изгинемо, да нас нема”. И ја тако исприча на мајора, кад па ’зр, зр’ – зове командант пука пуковник Митар Николајевић. И ја му поновим исто што ме беше научил наредник. А командант пука ми каже: ’Е, мој Николићу, да смо имали 100 таквих војника, ми би Србију ослободили још пре годину дана!“

Пројде некоје време и траже се који су одликовани, те се сменимо од положај. У те борбе и на друга места на фронт који је држала наша дивизија 12 душа су били одликовани.

Прочиташе неки спискови, па и моје име: ’Крста Василија Николић’. ’Ја!’ Десет души да су били бољи од мене и имали су прилике да се покажу: били су митраљесци, на по опасна места од мене. Кад се јед’н побуни: „Како једно пиле одликујете, а ја што сам изнео митраљез на брдо – ништа”!

Настаде галама, онима распоредише одличја, а за мене казују: ’Николићу, пробај, оправдај да га истина заслужујеш!’”

Убрзо је наступио пробој Солунског фронта, љуте битке за Пелагонију и Косово, Крстин пук поново гази Албанију и избија на Скадар и повратак преко планина до Приштине. Ту су команде добиле право да појединце демобилишу пре времена. Крстине старешине су узеле у обзир његову младост, послушност и све што је претурио преко главе, па су му дозволили да иде кући. Срећан, за медаљу није ни питао.

Бора Рајковић,