Навршило се пуних 17 година од страдања српских цивила у Брези, од којих су многи звјерски убијени, други затварани у логор "Терма", а да се о свему томе још никада нису огласили истражни и правосудни органи БиХ, а поготово Федерације БиХ и општине Бреза.
Но, сви ти трагични догађаји ипак су остали у сјећању преживјелих Срба из Брезе.
Један од њих је Никола Новаковић, данас настањен у алтернативном смјештају у Вишеграду, гдје проводи пензионерске дане, али не у весељу, већ у сталној тузи због губитка практично цијеле породице, 1992. године.
Прошло је 14 година откако је Никола у избјегличкој колони стигао у Вишеград, али и пуних 17 година од његовог тамновања по казаматима Армије РБиХ и злочиначке ликвидације његових најближих, супруге Милке, брата Ранка, снахе Обреније и полусестре Рајке. Прича нам да је до избијања ратних сукоба у БиХ са супругом Милком живио у мјесту Горња Бреза.
- Изненада, 10. јула 1992. године, у кућу упадоше униформисани полицајци, Шабановић, звани Брацо, и Дедић, звани Цацо, који су ме спровели у полицијску станицу Бреза, гдје ме је дочекао исљедник Џевахид Сокић - присјећа се Новаковић, додајући да су га до полицијске станице тукли и оптуживали да је задужен да ликвидира муслиманску дјецу, због чега су га мјештани успут пљували и ударали камењем.
Након оптужбе да крије радио-станицу и оружје, присутни полицајци су га тукли пуна два часа, а потом одвели у стари руднички магацин.
- Наставила су ме тући седморица, од којих сам препознао Еса Башића, Галиба Рамића и извјесног Шабића, званог Тарзо, који је код мене завршио електрозанат. Одатле су ме пребацили у просторију с 27 српских заробљеника, а затим у подрум "Електротерме", гдје су услови били још тежи, јер није било воде и мокрог чвора, а под је прекривао слој прашине од десетак центиметара - присјећа се Новаковић.
Заједно с Ненадом Јеврићем, 4. марта 1993. године пребацују га у Зеницу, где је, у монтираном процесу, осуђен на 18 мјесеци затвора.
- Срећом, био сам регистрован од стране Међународног црвеног крста, тако да у КПД Зеница нисам био физички малтретиран, мада је било свакодневних вербалних пријетњи. Али то није било ништа према сазнању о трагичној судбини моје породице. Обавјестили су ме да је 8. априла 1993. године звјерски ликвидирана моја супруга Милка, брат Ранко, наша полусестра Рајка и Ранкова супруга Обренија - казује Новаковић.
Прича нам да је још за вријеме рата, по доласку из зеничког затвора у Илијаш, у октобру 1993. године почео приватну истрагу о страдању своје породице.
- Према причању неколико свједока, моје прве комшије Халид и Решо Фрљак наредиле су им да се прије мрака окупе у старој братовој кући, да би иза поноћи упали и извршили силовања, мучења и на крају стравичан покољ. Сазнао сам још да су праве убице мојих најближих Рамо Бешлија, Малик Мешетовић и Нусрет Маторуга. Наредног јутра у братовој кући измасакриране их је нашла комшиница Слободанка Пуљић - прича Новаковић.
Сазнао је, прича, да су измасакрирана тијела његових пребацили у мртвачницу Дома здравља у Брези, након чега је услиједила стравична медијска ратна пропаганда.
- На њихова измасакрирана тијела навукли су униформе Армије БиХ, да би исте вечери на ратној ТВ Сарајево приказали "ексклузивне" снимке уз пратећу причу "шта су четници урадили од невиних муслиманских цивила" - прича нам Новаковић.
Он тврди да су ратне муслиманске власти у Брези за ово звјерско четвороструко убиство окривиле локалног криминалца, извјесног Ковачевића, који је за то осуђен на двије године затвора, иако све информације до којих је успио доћи недвосмислено негирају да је то учинио Ковачевић.
- Нажалост, ни ратна власт, а ни послијератна у Брези уопште није теретила праве убице, нити желе да покрену било какву истрагу о томе, мада сам у више наврата давао бројне изјаве, чак и хашким истражиоцима, тако да они мирно живе у Илијашу - прича Новаковић, пун горчине. Једино је успио, након ексхумације 2000. године, коју је обавио Жељко Каран, да Милку, Ранка, Обренију и Рајка достојно сахрани на гробљу у Сокоцу, гдје им је подигао и споменике.
Не одустаје од истине и поред пријетњи
Никола Новаковић и данас живи у алтернативном смештају, у вишеградском насељу Бикавац, јер за њега, како каже, повратка у Илијаш више нема.
- Посљедњи пут тамо сам био 30. септембра 2004. године, када су ме јавно напала браћа Есо и Ремзо Башић, и то у присуству двојице полицајаца, говорећи да ће ме здробити гдје год ме нађу, након чега сам таксијем успио да напустим Брезу. То су она иста двојица браће која су ме у логору "Бреза" пребијали и мучили - прича Новаковић, додајући да се и поред свега не предаје и да ће истрајати у тражењу правде за звјерске злочине над својим најближима.
Списак страдалих и мучених Срба у Брези
Уз помоћ Вељка Суботића, који након прогона из Брезе данас живи у Рудом, Никола Новаковић је успио да сачини списак од 58 српских цивила који су од 10. јуна 1992. године затварани и мучени у ратном муслиманском логору "Терма" у Брези.
- Уз моју породицу, у Брези су почетком ратних сукоба звјерски убијени и српски цивили Момчило, Здравко и Неђо Суботић, Благоје Чабак, Никола и Брано Радић, Саво Буњевац, Неђо Радовановић и његова супруга. Подсјећам, такође, да је 10. јуна 1992. године у Чемерну, код Брезе, побијено, тачније заклано, тридесетак српских цивила, а село до темеља спаљено. То је само дио истине о страдању српског народа у Брези током протеклог рата, а да то никад нико није ни покушао процесуирати - казује Никола Новаковић.