Добровољачка - Злочин без казне

Трећи мај 1992. за генерала УНПРОФОР Луиса Мекензија био је "најгори дан у његовом животу", за генерала ЈНА Милутина Кукањца дан кад је хтео да "убије прво Алију Изетбеговића па себе", а за Изетбеговића дан кад су "муслимани коначно побиједили страх од четника".

Прича која се завршила масакром у Добровољачкој улици у Сарајеву, почела је дан раније: 2. маја 1992. интензивирани су напади на Југословенску народну армију (ЈНА) у Сарајеву, а ЈНА је на сарајевском аеродрому задржала делегацију коју је предводио Алија Изетбеговић, ратни председник Председништва Босне и Херцеговине (БиХ).

Изетбеговић се враћао се са преговора у Лисабону, где је португалски дипломата Жозе Кутиљеро последњи пут, безуспешно, покушао да спаси свој мировни план за бившу средишњу југословнеску републику.

Кутиљеро је предлагао "конститутивне јединице", засноване на "националним принципима", али без промене граница. Изетбеговић је прво потписао мировни план, па се предомислио.

Ухапшеног Изетбеговића ЈНА је 2. маја спровела у касарну у Лукавици.

Ејуп Ганић обавестио је генерала Снага Уједињених нација за заштиту (УНПРОФОР) Луиса Мекензија да је "Изетбеговић киднапован".

Канађанин Мекензи је истовремено од свог официра добио и информације да су припадници Територијалне одбране (ТО) БиХ напали Дом ЈНА у Сарајеву, где су погинула три официра, те да "највећи део града гори".

Мекензи и представник Европске заједнице Колм Дојл упутили су се у Лукавицу.

Мекензи је свој дневник 3. маја започео реченицом "Ово је најгори дан у мом животу".

У Лукавици, Изетбеговића је затекао на телефону, на линији с командантом Друге армијске области ЈНА Милутином Кукањцем.

"Генерал Кукањац сада инсистира да му се дозволи да извуче своје људство, њих 400, у замену за моје ослобађање", рекао је Изетбеговић Мекензију.

Генерал одговорио је да то не долази у обзир, јер није могао преузме одговорност за толики број људи.

Изетбеговић га је погледао и рекао: "Генерале Мекензи, не брините. Ја ћу преузети одговорност за безбедност ЈНА".

Мекензи у својој књизи "Пеацекеепер Роад то Сарајево" пише да је тад упитао Изетбеговића да ли гарантује за војнике. Изетбеговић је потврдио. "Океј, хајде да покушамо", рекао је Мекензи.

Као "гаранција", у касарни у Лукавици остали су Колм Дојл и Изетбеговићев телохранитељ, а Мекензи, Изетбеговић и његова ћерка Сабина су, уз пратњу обезбеђења УНПРОФОР и 20 празних камиона ЈНА, кренули ка Команди у центру Сарајева, на Бистрику.

Планирано је да се у празне камионе укрцају војници. Изетбеговић и ћерка били би у колони, у блиндираном возилу, а затим би се издвојили и кренули ка Председништву. Мекензи би са колоном ЈНА наставио пут Лукавице.

Мекензи, Изетбеговић и ћерка стигли су у Команду око 17,30. Први део договора је испоштован, чинило се да је све уреду.

Генерал Мекензи тад је примио узнемирујући позив из штаба УНПРОФОР: "Договор је пропао, тврди (Ејуп) Ганић".

"Дођавола, о чему причате? Имам овде босанског председника и његовог команданта Територијалне одбране (који је дошао да би био пратња Изетбеговићу до Председништва) и они су гарантовали безбедан пролазак конвоју", одговорио је Мекензи.

Отрчао је до Изетбеговића, упитавши га коме да верује - њему или Ганићу. "Нема проблема, генерале Мекензи. Имате моју реч и реч нашег команданта", одговорио је Изетбеговић.

Мекензи је наложио свом штабу да о поласку колоне обавести Ганића.

Два "кључна играча", Изетбеговић и Кукањац, смештени су у исто возило.

Војници су ушли у камионе. Колона је кренула договореном рутом. Мекензи се сећа да је успут, у околним улицама и на прозорима зграда, видео спремне припаднике ТО.

"Наређење свим јединицама, наређење свим јединицама - конвој не смије проћи… Припремите Молотовљеве коктеле…", забележено је "пресретнуто" наређење које је територијалцима и осталим наоружаним групама стигло преко радио везе.

Док се колона приближавала реци, зачуо је пуцањ. Мекензи је изашао из свог возила и отрчао у правцу колоне. После првог хица, започела је и митраљеска паљба.

У колони је био пуковник ЈНА Славољуб Белошевић, који прича да је кроз Добровољачку мирно пропуштено десетак војних возила. Кад је остатак колоне, са око 200 војника, стигао до моста Дрвенија, осута је паљба из пешадијског оружја, са Бистрика и из правца реке Миљацке.

Са свих страна војску је окружило више од 2.000 "зелених беретки", "територијалаца", полицајаца, наоружаних цивила. На војску је пуцано и са прозора оближњих кућа, а затим је колона засута паљбом из ручних бацача, "зоља", "оса".

Генерал Мекензи је, са још једним официром, трчао ка месту удаљеном педесетак метара, на којем се одигравала најжешћа гужва: видео је "територијалце" како гурају пушчане цеви кроз прозоре цивилних аутомобила из конвоја и пуцају у људе који су били унутра.

"Видели смо крв која лије са ветробрана тих аутомобила… Кад смо дошли до групе од двадесетак припадника ТО, схватили смо да су аутомобилом препречили пут и пресекли конвој. Војници ЈНА су беспомоћно седели у стражњим деловима камиона, а припадници ТО од њих су захтевали да баце оружје и војну опрему. Један припадник ТО, којем су за зубима висиле две бомбе, претио је да ће трећу бомбу бацити у камион - ако војници не пожуре с предајом оружја".

Према пуковнику Белошевићу, војницима је преко мегафона наређено да легну на асфалт, са рукама изнад главе, лицем надоле. Официре су шутирали чизмама и кундацима.

"Наредили су ми да се скинем, све осим доњег веша. Видео ме један од њихових команданата, Зоран Чегар, који је био мој друг. Замолио сам га да помогне рањеном (пуковнику Ратку) Каталини. Дао нам је возача, којем је наредио да Каталину одвезе у болницу, а мене кући. Возач није послушао. Завршио сам на испитивањима."



Кроз колону је "пролетело" возило војне хитне помоћи. Мекензи прича како је возач свирао и јурио мало по путу, мало по тротоару, покушавајући да никога не згази.

Сувозач је отежавао вожњу, стално падајући на раме возачу. "Кад су се приближили, видео сам да је пуковник (сувозач) погођен и да му фали пола лица… Био је мртав, или је умирао", описује ту сцену Мекензи.

Пуковник Душко Ковачевић био је баш у том санитетском возилу. Он и возач једини су преживели напад. Официр, сувозач из Мекензијеве приче, био је погођен у главу.

"Кад је погођен, разнети комади његовог мозга прснули су ме по лицу", описао је тај тренутак пуковник Ковачевић.

На Мекензијев захтев, Изетбеговић је отворио кров свог возила и појавио се пред "територијалцима". Рекао им је да је све договорено са УН, убеђујући их да престану пуцњаву речима: "Договорено је са УНПРОФОР-ом, свијет је то".

Кукањац, који је и у тренутку напада био у возилу са Изетбеговићем, испричао је касније да је, кад је увидео да је изигран, "хтео одмах да убије Изетбеговића, а затим и себе".

Угљенисана, деформисана тела убијених остала су да леже у Добровољачкој…

Мекензи прича да је, тек кад је пуцњава коначно престала, схватио да је 200 војника нестало, али је претпоставио да су прешли у рејон под српском контролом, јужно од места заседе. Касније је открио да су ухапшени.

Километар даље, Изетбеговић и ћерка Сабина су, по договору, пребачени у друго оклопно возило и пошли према Председништву.

На првом контролном пункту "територијалаца", Мекензи је питао шта се догодило, а један му је одговорио да је "примљено наређење од некога у Председништву да нападну конвој".

"Никад нисмо утврдили ко је то наредио, али ја мислим да је потпредседник Ганић дао 'зелено светло' за напад", каже Мекензи. И данас је уверен да се масакр у Добровољачкој десио мимо воље Изетбеговића. За Ганића каже да му "никад није веровао".

Ганић, који је током дводневног одсуства Изетбеговића обављао дужност председника Председништва и врховног команданта, испричао је у једном интервјуу да је до "инцидента" дошло пошто су у Добровољачкој биле "разне групе којима је било немогуће командовати".

Јован Дивјак, бригадни генерал Армије БиХ, вратио је 1997. чин Изетбеговићу уз писмо у којем је објаснио да то чини због злочина који су током рата чињени над сарајевским Србима, а које су власти у Сарајеву прећуткивале.

Дивјак је у писму подсетио и да се "територијалцима" придружио априла 1992, те да је био "активан учесник догађаја 3. маја у Добровољачкој улици". У једном каснијем интервјуу, Дивјак је тврдио да је лично "спречио најгори масакр" у Добровољачкој, "вичући преко мегафона и наређујући прекид ватре". "Нажалост, на Палама су монтирали касету као да сам ја, наводно, наредио ватру", рекао је Дивјак.

После пуцњаве у Добровољачкој, већина преживелих војника је заробљена и спроведена у спортски дом "Партизан" у Мис Ирбиној улици и у Центар служби безбедности, а потом у централни и друге затворе у Сарајеву.

Војници су тврдили да су у "Партизану" батинани - наређивали су им да потрбушке легну на под, а онда их тукли гуменим палицама. Рањеници су пребачени у болницу "Кошево".

После интервенције генерала Мекензија, 26 сати касније већина је ослобођена и пребачена у касарну у Лукавици.

Пуковник Белошевић није био те среће. У затвору је остао десет дана, док није размењен за четворицу муслиманских официра.

"Тукли су ме и уцењивали. Тражили су да се преко Телевизије Сарајево обратим грађанима, да кажем да је ЈНА 'србочетничка војска' и да је осудим, па ће ме одмах ослободити. Држали су ме стојећи 12 сати, целу ноћ, са рефлектором упереним у главу, три центиметра испред очију. Ако бих окренуо главу, с те су ме стране ударали. Безброј пута сам пао у несвест, а кад сам тражио помоћ, вадили су ми језик из уста, приносили каму и претили да ће га одсећи", прича Белошевић који је од тортуре скоро ослепео.

Вид му је спасио војни лекар и стари пријатељ Хајро Бешлић. Док га је лечио, с Белошевићем није смео да проговори ни реч.

У крвавом сарајевском викенду, 2. и 3 маја 1992, убијена су 42 војника и официра, 73 рањена, 215 заробљено…

Алија Изетбеговић је у својим мемоарима 2. мај назвао "даном кад смо коначно побиједили страх од четника".

"Немамо више тог страха, не бојимо их се више, а десетине година патили смо од тог комплекса, који је био погубан… Други мај 1992. у Сарајеву (у Тузли ће то бити 15. мај 1992,) показује да су неки психолошки окови скинути".

У Тузли је, по оптужници подигнутој у Београду, у нападу на колону ЈНА убијено 93 њених припадника.

Француски генерал Филип Морион сведочио је фебруара 2004. у Хашком трибуналу, на суђењу Слободану Милошевићу.

На питање да ли се сећа Добровољачке, Морион је рекао: "Да. То је био масакр".

Упитан како је почела српска опсада Сарајева, Морион је казао: "То је било 2. маја 1992, пошто су команда и регрути ЈНА окружени у касарни Маршал Тито, а ЈНА покушавала да се 'извуче'".

Под опсадом је, како је рекао, прво била ЈНА, а "опсада Сарајева је уствари била одговор на то".

Место злочина у Добровољчкој је, три дана касније, посетио и Марк Гулдинг, подсекретар УН задужен за све мировне операције у свету.

Гулдинг је изјавио да је "на сопствени захтев обишао место нарочито ужасног инцидента у недељу, у којем су војници ЈНА хладнокрвно убијани", након што су команданти ТО БиХ прекршили обећање дато представницима УНПРОФОР о безбедном проласку војне колоне.

Гулдингове изјаве сећа се и Мекензи: "Неколико месеци касније, кад сам заувек напустио Сарајево, био сам изненађен кад сам открио како је мало ођека у светским медијима имала оштра Гулдингова изјава. Нисам могао да не помислим како би, да је ЈНА направила такву заседу 'територијалцима', уместо обрнуто, то било на насловним странама свих новина."