Бахатост гарантује останак на власти

Прелазак из партије у партију, којем смо сведоци све чешће, омогућава појединцима да сачувају привилегије, позиције, власништво, а у драматичнијим ситуацијама то је и питање очувања голе коже. У зрелим политичким друштвима такви потези би значили политичко самоубиство, код нас за то следи награда.

Све је то део „система без система“ који влада у Србији, каже у интервјуу за „Блиц недеље“ Дубравка Стојановић, историчарка и професорка на Филозофском факултету у Београду.

Партије у нашој традицији, објашњава наша саговорница, никада нису биле чврсто везане за начела, политичке принципе, па ни сопствене програме и страначко име које их је повезивало с одређеним идејним концептима. Партије су својим члановима обезбеђивале функцију, али и егзистенцију: оне су од настанка странака у 19. веку биле један од најсигурнијих начина за друштвено напредовање, па и стицање иметка.

Зашто ми нисмо уређена држава и друштво, зашто ни у чему нема система?
– А шта ако је то систем? Ако је систем да нема система? И у Београду крајем 19. века болно су били препознатљиви готово идентични „системски“ проблеми – ни тада није било јасног циља, програма, одређених приоритета, законског оквира, правне државе, одговорности... тридесет година се расправља да ли да се прво среде улице или да се уведе канализација, или да то буде обрнуто. На крају се прескупо среде улице, а онда се после годину дана раскопају да би се поставиле канализационе цеви. То је парадигма тог „система без система“. Нико због тога никада није одговарао, нико чак ни власт није изгубио због такве бахатости према јавном интересу, грађанима, новцу.

То је онда идеалан простор за корупцију?
– Да, јер управо у таквом „систему“ се лакше и лепше влада, он је неограничен простор за корупцију, он је један „згодан“ анархични оквир у коме је све могуће. То би био идеал сваке власти кад би им њихова друштва пуштала да тако владају. И у томе је проблем – овакав поредак очигледно одговара и власти и већини бирача јер не захтева ни од кога веће напоре. То је друштво малих потреба, а такво друштво не иде напред, нема потребе да се развија.

Који су данашњи примери тога о чему говорите?
– Узмимо само новине од пре неке три недеље. У једном дану нашла сам три такве вести: одбачен пројекат реконструкције Народног музеја; радови на Газели чекају да се заврши нови мост; отказана концесија за пут Суботица–Београд! Или случај београдског метроа! Па то су ствари које се вуку деценијама, а горућа су питања последњих 10 година! Како је могуће да то све сад буде одбачено? Да ли то значи да се тим питањима раније неозбиљно и нестручно приступало? Каже, с правом, градоначелник Ђилас да се неће улазити у пројекат метроа док се не направи детаљан пројекат, док се све не измери, све не израчуна! Па наравно! Али да ли то значи да у претходних 40 година, од кад је то питање кључно, то није израчунато? Па колико је та нехајност коштала? Сигурна сам, више од самог метроа. Хоће ли некоме бити због тога суђено? Ако неће, како онда увести принцип одговорности и систем у друштво које све своје напоре, време и средства улаже у онемогућавање изградње било каквог система.
 

Одакле толика моћ странака, где се доносе одлуке?
– Партијска држава је супротна правној држави, у њој је закон оно што партија каже да је закон. Уколико се то коси с позитивним законодавством, утолико горе по њега! Прецизно је то, у 19. веку, дефинисао Стојан Протић, идеолог Народне радикалне странке и најважнији сарадник Николе Пашића. Он је темељно заступао став да владајућа већина има право да крши закон јер је већина. Тиме се у друштво уводи право јачег, а сва се друга права и правила њему потчињавају. То је један од наших тужних континуитета. Партијска држава овде није дошла с комунизмом. Напротив! Комунизам је на ту традицију одлично „легао“. Одатле произлази неограничена моћ владајуће групе, која се онда може и косити са здравим разумом. „Ако ми изгласамо у Скупштини да је црно бело, онда је то тако“, говорило се у нашој Скупштини крајем 19. века. То је суштина система о коме говоримо.

Док политичари имају све погодности и привилегије, и они на власти и опозиција, већина грађана гура се у превозу, чека на правду годинама и једва саставља крај с крајем, је л’ то живот који су нам обећавали?
– Није, наравно, али обећали су нам и Косово! Другим речима рекли су нам на изборима – постоји то питање Косова, то је „питање свих питања“! То сад морамо да решавамо, а болнице, школство, путеве, железницу, метрое, мостове, пензије, демократију, правну државу, Народни музеј, Народну библиотеку... ма то ћемо после лако. Ето, и то је континуитет. Овде се два века влада помоћу тих „питања свих питања“ којима се запушавају сви стварни проблеми. А „питања свих питања“ су, наравно, нерешива. И онда је то идеалан систем владања. У Херцеговини тек уштројеном петлу засеку и кресту, да га од те свежије ране не боли она старија, да од „горње не осети доњу“. Тако и наше власти – оне отварају нове проблеме или подгревају оне „вечне“, да не бисте осетили колико вас боле они стварни, егзистенцијални проблеми. Свесно се производи та паралелна реалност, у коју многи поверују јер је тако лакше. А онда је одатле тешко наћи излаз.


Историја садашњости
За неколико дана излази из штампе ваша књига „Уље на води. Огледи из историје садашњости“, у издању Пешчаника. Шта је то историја садашњости? Је л’ то парадокс?
– То је начин да помоћу историјских анализа процеса дугог трајања покушамо да разумемо садашњост. Историја се ту појављује као наука о садашњости, покушава да објасни како смо стигли довде, која је дијагноза, а који је лек. Садашњост се боље и тачније види из те дуге перспективе прошлости.