Како су организовани атентати на лидере СССР–а

У историји Совјетског савеза било је организовано неколико атентата на лидере Комунистичке партије. Последњи покушај догодио се 1990. године на тадашњег генералног секретара Михаила Горбачова и то приликом војне параде 7. новембра на Црвеном тргу за време његовог обраћања, док је стајао на трибинама Лењиновог маузолеја.

Током историје Совјетског Савеза било је организовано више покушаја убиста његових лидера, почев од Лењина, преко Брежњева, па све до Горбачова.

Прва је била Фани Каплан, која је пуцала на Владимира Лењина још давне 1918. године.

Међутим, њен напад на тадашњег генералног секретара КПСС–а проузроковао је увођење „црвеног терора“, односно кампање масовног затварања и вансудских ликвидација, које су бољшевичке власти за време грађанског рата од 1918. до 1922. године спроводиле над „класним непријатељима“, односно истакнутим припадницима руског племства, буржоазије, те свим особама које су подржавале или за које се претпостављало да би могле да подржавају контрареволуцију.

Наредни покушај атентата догодио се 1969. године, када је млађи поручник совјетске армије Иљин пуцао на поворку Леонида Брежњева рањавајући припадника његовог обезбеђења. Несрећног терористу суд је прогласио лудим након чега је послат у психијатријску установу у Казању из које је изашао 1988. године.

Након Иљина, атентата није било све до 1990. године, када је за време војне параде 7. октобра на Црвеном тргу један гледалац извадио пушку покушавајући да убије Горбачова који је стајао на крову Лењиновог маузолеја и гледао поворку. Полицајац, који се налазио у његовој близини, успео је да одреагује и спречи терористу у покушају убиства последњег генералног секретара КПСС–а.

Последњи атентатор звао се Александар Шмонов, пореклом из Лењинграда, садашњег Санкт Петербурга, који је сматрао Горбачова кривим за срозавање животног стандарда у Совјетском Савезу, као и за убиство људи за време демонстрација у Тбилисију и Бакуу 1989, односно 1990. године.



Шмонов се темељно припремао за атентат на Горбачова. Он је, наиме, купио пушку и муницију и набавио веома дугачак капут како би сакрио оружје од бројних припадника КГБ–а који су контролисали масу за време војне параде.

Шмонов је након хапшења испричао да је од почетка „перестројке“ у више наврата писао и делио летке позивајући на ликвидацију чланова Политбироа ЦК КПСС–а, уједно и тадашњег лидера Михаила Горбачова.

Јавност је на покушај убиства била суздржана, док је информативна агенција ТАСС веома сажето објављивала тек по коју вест о томе шта се догодило на Црвеном тргу 7. новембра 1990. године.

„Ухапшен је грађанин Лењинграда који је из ловачке пушке за време параде пуцао у ваздух. Није било повређених. Истрага је у току“, гласила је вест.

Постоји неколико објашњења целокупне ситуације – Горбачов крајем 90–их година није био популаран у Совјетском Савезу, а покушај убиства је могао да му дигне популарност и политичку позицију. Истовремено, у условима међунационалних конфликата који су буктали у појединим деловима земље, укључујући и константну кризу у прехрамбеној индустрији, пуцањ Шмонова није био у националном интересу државе.

Упркос томе, обезбеђење лидера Совјетског Савеза, садашње Русије, као резултат покушаја атентата постало је приоритет број један за актуелну власт.

Након распада Совјетског Савеза расформиран је и 9. корпус Комитета државне безбедности СССР–а, након чега је формирано обезбеђење при администрацији председника Русије, које је 1996. године припојено Федералној служби за безбедност (ФСБ).

Шмонов, са друге стране, није дуго боравио у затвору, свега годину дана, након чега је био пребачен у психијатријску болницу из које је изашао 1998. године. Он је након тога објавио брошуру „Како и зашто сам пуцао на шефа тоталитарне државе М. Горбачова“.