Да су мучки гађани пилоти НАТО сузе би текле у медијским потоцима, а свеће би се палиле до Сиднеја

Пише Мирослав Лазански

Нема рата без Немаца и Турака, рекли би многи Срби. Само су немачки пилоти приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. пуцали на пилоте југословенске краљевске авијације, док су се падобранима спуштали из оборених авиона. И неколико њих убили док су немоћно висили на гуртнама својих падобрана. Историја Другог светског рата не познаје сличан случај. Јер, пилот обореног авиона, који виси на падобрану, практично је борац већ избачен из борбе. Пуцати на њега најблаже речено неморалан је чин, заправо, то је ратни злочин и по међународном праву.

Управо се то и догодило у Сирији. Припадници сиријске „умерене” опозиције, или бандити из Нусра фронта, или Исламске државе, или Туркмени из те области отворили су ватру на руске пилоте док су се падобранима спуштали из обореног су-24. Једног су пилота погодили и ранили у ваздуху и по приземљењу на земљу убили, други је пилот спасен.

Нити један медиј на Западу није се осврнуо на чињеницу да су руски пилоти гађани док су падобранима падали на земљу. Или је то нешто што се по стандардима НАТО-а подразумева? Или је то морални кодекс ЕУ? Да се то догодило неком западном пилоту, сузе би текле у медијским потоцима, свеће би се палиле од Лондона до Сиднеја. Био сам у „Пустињској олуји” у јануару 1991. године. Италијанска авијација кренула је у бомбардовање Ирака с авионима типа „торнадо” и 18. јануара оборен је „торнадо” са пилотима мајором Ђанмарком Белинијем и капетаном Маурицијом Чичолонеом, Ирачани су ухватили обојицу. Капетан Чичолоне је 20. јануара доведен на ирачку телевизију, где је у посебној емисији скрушено, са сузама у очима, рекао како он не зна због чега се уопште бомбардује Ирак, да је то злочин, да је он ту грешком и да је „председник Ирака Садам Хусеин један диван и племенит човек”. Истина, имао је и неколико видљивих „шљива” на очима.

Сутрадан су грунули западни медији: „ Мучење и садизам над италијанским пилотом”, „Кршење Женевских конвенција о ратним заробљеницима”, „Дивљаштво и варваризам”. Мајор Белини и капетан Чичолоне остали су живи, руски пилот није. Западни медији о овом варваризму ни речи. Да ли то живот пилота Руса, или Србина, мање вреди од  живота асова из „Топ гана”?  Или од пилота из неке арапске земље? Живимо ли у време и таквих двоструких стандарда, или смо у времену тихог и пузајућег апартхејда, где нови конквистадори бахато жваћу гуму и пуцају на све што није западно? Да ли и због тога праште бомбе по Паризу?

Турска је дефинитивно скинула маску. Руски су-24 није ниједног тренутка угрожавао безбедност Турске. Оборен је без визуелног и, по свему судећи, и без радио-упозорења. А међународна правила су ту јасна, турски пилоти их се нису држали. Профит од терористичке нафте притиснуо је дугме за лансирање њихових ракета. Да је то урадила нека друга земља на Западу би била оптужена за државни тероризам. Али Турска је чланица НАТО-а...

Политика