Амерички медији прелазе на пропаганду када преносе вести о односима Русије и САД

Амерички медији све више се удаљавају од новинарства чињеница и прелазе на пропаганду када преносе вести о односима Русије и САД и о ситуацији у самој Русији, пише млађи научни сарадник вашингтонског Центра за националне интересе Рејчел Бауман у тексту за „Нешенел интерест“.

Бауманова сматра да медији треба да се замисле над чињеницом да у вези са Русијом они не виде оно што је стварност, већ оно што желе да виде.

Један од примера за то је чланак на сајту Си-Ен-Ена, у којем аутор критикује републиканског кандидата за председника САД Доналда Трампа. Милијардер је заиста изазвао комешање својим коментарима о могућем укидању санкција Русији и позитивним коментарима о руском председнику Владимиру Путину, истиче Бауманова.

Аутор чланка на Си-Ен-Ену као подршку свог става наводи мишљење неколико Трампових критичара, међу којима су бивши први заменик помоћника министра одбране САД Евелин Фаркас и старији научни сарадник Америчког савета за спољњу политику Стивен Бланка. Међутим, новинар Си-Ен-Ена „није цитирао ниједног експерта који можда има другачије гледиште“. На тај начин Си-Ен-Ен није пружио различита виђења тог проблема, ни шири политички контекст, сматра Бауманова.

Други пример је програм „ГПС“ познатог водитеља Си-Ен-Ена Фарида Закарија, који је у јуну био на Петербуршком међународном економском форуму. Вашингтон тада није одобравао да америчке компаније присуствују том догађају. Тај водитељ је, обично, оштар Путинов критичар, али је на ПМЕФ био потпуно другачији. Његова питања руском председнику била су „наглашено неутрална, чак помирљива“.

Међутим, у својим емисијама Закарија има потпуно другачији тон. Приликом разговора о Русији и Трампу, он је у студију окупио еминентне новинаре, познате по својој аверзији према Москви. Самим тим, међу њима није било великих неслагања. И поново у програму није било ниједног учесника који би могао да пружи „трезвени и непристрасни поглед на Русију“. Да се тамо налазио такав стручњак, Закаријев програм „би добио на садржају и у тој дебати“, прокоментарисала је Бауманова.

Али најсветлији пример „извртања чињеница“, по мишљењу ауторке чланка, јесте један текст објављен у „Њујорк тајмсу“ о везама руководилаца Трамповог изборног штаба Пола Манафорта са, наводно, „непријатном страном руске и украјинске политике“.

Бауманова наводи да аутори „Њујорк тајмса“ уопште не узимају у обзир „многобројне покушаје“ Манафорта да отргне бившег председника Украјине Виктора Јануковича од Москве и „преведе“ га на страну Вашингтона. „Њујорк тајмс“ их помиње у чланку, али прећуткује да би сви ти покушаји могли негативно да утичу на интересе Русије, на пример, у области енергетике.

„Та три примера показују тенденцију западних медија да понуде аудиторијуму сензационалистичко и варљиво приказивање Русије, које погоршава односе са том земљом“, тврди Бауманова.

Она сматра да се медији удаљавају од чињеница и „претварају се у отворене агитаторе“. Последњи пут то је виђено у медијима током рата у Ираку. Последице би могле бити катастрофалне.

„Амерички новинар Волтер Липман пре скоро сто година је писао да су пропаганда оних чија је професија да саопштавају вести и лажни аргументи најдеструктивнији облик неправде. Западни новинари би, када покривају ситуацију у Русији и Америци, требало да се тога присете“, закључује Бауманова.