Новак је тражио да га поведем на Хималаје

Драган Јововић, човек који је 2012. развио српску заставу на Јужном полу, и ову, одлазећу годину памтиће по изузетним прегнућима и успесима. Прошлог месеца је освојио хималајски врх Кала Патар, али тај алпинистички „трофеј“ у сенци је подвига који је остварио крајем септембра и почетком октобра. Био је члан експедиције која је прегазила пут којим се пре сто година повлачила србска војска – са врха Руговске клисуре, прешли су Чакор, спустили се до Плава, па даље, кроз албанске врлети, до Драча. О свему томе Драган ће говорити на трибини која ће се у петак одржати у Ариљу.

„Нико не зна шта су муке тешке док не пређе Албанију пешке“, у стиху описује овај педесетосмогодишњи Крагујевчанин, авантуриста са дипломом Машинског факултета.

– Прошлог лета смо били на Крфу, обишли Српску кућу и острво Видо. Тада сам рекао да ћу у част наших страдалника, међу којима је био и мој прадеда, прећи истим путем преко Проклетија. Наравно, нама је било неупоредиво лакше него србској војсци – нисмо газили по дубоком снегу, на минус 20, необучени, гладни… – прича нам Јововић у копаоничкој кафани која је декорисана сликама са његових експедиција по свету.

Централно место заузима србска застава са потписима четири члана експедиције, која је лепршала на Јужном полу. Ту је и његово одело са овог путешествија које је трајало 12 дана, на температури од минус 51 степен.

Овде је угостио и Новака Ђоковића, причао му о својим експедицијама „небу под облаке“. Новак му је рекао како жели да се, када оконча тенисерску каријеру, заједно с њим попне на Хималаје. Помало сумњичаво питамо да ли ће, кад Новак „стаса за пензију“, још бити у снази да осваја планинске врхове. Открива нам да тело најбоље подноси висинску болест између 40. и 65. године, тако да је, што се њега тиче, „дубл“ са Ђоковићем сасвим изводљив. Открива нам да је од оних људи који често сањају да лете, а такви су, верује се, предодређени за екстремне спортове. Уосталом, надметање и изазови су његово средње име: пре него што је у јануару 2012. на скијама дошао до тачке на Антарктику око које се окреће планета, 12 година се бавио каратеом, а вози и турно спуст (скијање изван уређених стаза), што лаицима који гледају са стране изгледа крајње погибељно.

– Ако се паметно ради, не може да буде опасно, иако се и ја најежим када гледам друге да то раде. На стази се ништа не осећа, нема страха, само адреналин. Онда ми је пало на памет да се спустим сам са Елбруса, највишег врха Европе (5.642 метра). Када је Драган Јаћимовић, први Србин који се попео на Монт Еверест, чуо шта сам урадио, предложио ми је да пођемо на Хималаје. Ту експедицију 2009. нисмо довели до краја јер су се временски услови екстремно погоршали. Јаћимовић је донео исправну, рекао бих спасоносну одлуку. Две друге експедиције тврдоглаво су наставиле да се пењу и имали су људске губитке. Знате, није циљ само освојити врх, треба се вратити жив и здрав – прича Драган и додаје да је у тој мисији „зарадио“ двоструки прелом руке.

Ипак, Кров света му није дао мира, наредне године се придружио канадској експедицији, али су га шерпаси одбили.

– Они су врло сујеверан народ, планину Еверест доживљавају као божанство. Када су чули да сам прошли пут имао овде двоструки прелом, рекли су да ме планина неће. Са Еверестом сам завршио, ни један шерпас ме неће пратити никада – прича са дозом жаљења у гласу.

Онда му је Јаћимовић дао идеју да уради нешто још теже од Евереста.

– Питао сам га шта би то могло да буде, а он је одговорио – Јужни пол. Објаснио ми је да је та експедиција дужа, физички захтевнија, температуре су испод 50 степени Целзијуса, крв се буквално леди у жилама, ветар буквално обара с ногу. На све то је потребно вући велике количине хране, опреме и горива јер се никада не зна колико ће пут трајати – описује Јововић изазове који га нису одвратили. Напротив.

Руси су те 2012. године организовали експедицију, па је Јововић отишао у Москву и после тестова у олимпијском селу, од 36 кандидата био је на шестом месту. Пре тога је истрчао неколико маратона и био је баш добро припремљен. На експедиције иначе увек иде по четворо људи, то је идеална комбинација. Судбина је одлучила да двојица кандидата одустану и тако је наш Крагујевчанин упао у екипу са тројицом Руса, од којих је један професор на Универзитету Ломоносов.

– Са нама су паралелно ишле још две екипе: у једној су били Канађани и Американац, а у другој Јапанци, сви искусни, већина од њих је већ имала „укњижен“ Монт Еверест. Међутим, обе екипе су одустале током пута. Видели смо авион за евакуацију који је дошао по њих и тада смо схватили да смо остали сами – прича Јововић.

Њега је другог дана почела да дрма висинска болест. Прво отичу прсти, па лице, јављају се ужасне главобоље, стају бубрези, дешавају се чак и халуцинације као под утицајем дрога... Правило је да ако један члан мора да одустане, експедиција се прекида. А Драган није хтео да то буде он. Исте проблеме је имао и један од Руса и заправо су чекали који ће први да одустане.

– Ваљда је и у њему и у мени прорадио онај словенски инат, ни један од нас није хтео да буде кривац за прекид експедиције. Трећег дана је већ било боље, и четвртог смо превазишли кризу. Ослабио сам 22 килограма за 12 дана, а ни остали нису боље прошли. После 12 дана смо стигли на Јужни пол, једва смо се кретали од исцрпљености – прича Јововић.

Осим са висинском болешћу, имао је проблем са везовима на скијама, па је у једном тренутку морао да скине рукавицу с једне руке на пет секунди и остале су трајне последице – један прст више не осећа.

На Антарктику, који је континент већи од Европе и Азије и на којем су једини становници пингвини и моржеви, преспавали су, сликали се и вратили се авионом. А застава?

– На тачки Јужног пола је заправо постављена стаклена церемонијална кугла, а у кругу 12 застава држава које имају право на територију Антарктика (Русија, САД, Велика Британија, Чиле, Јужна Африка, Аустралија...). Један од Руса је у шали предложио да извади заставу САД и да ја пободем српску за сликање. Наравно да то нисам урадио, само сам нашу тробојку развио за фотографисање – каже кроз осмех.

И док чека да Новак заврши каријеру, Драган наставља да осваја планинске врхове, сам финансира своје експедиције, а с њим у висине иде и син Никола, ускоро дипломирани економиста. Тај факултет је већ завршила његова ћерка Јелена. О деци и супрузи Снежани говори са поносом и посебном топлином. Емоције трепере у гласу и када се у причи дотакне Монт Евереста, тог недосегнутог сна.

– Истина је, Кров света ми је болна тачка – признаје нам.

– А Северни пол, да ли је то следећа велика авантура – питамо, чисто да скренемо тему са сећања на неуспех експедиције из 2009. године.

– Северни пол… Ма он је много лакши од јужног… И није неки изазов – оставља нас у чуду својим одговором Драган Јововић.

Сандра Гуцијан, Политика