ОЕБС: киргизски планови и балканско искуство

Постављање полицајаца и снага ОЕБС-а на југу Киргизије једнако је понављању косовског искуства у Фереганској долини – изјавио је градоначелник града Ош Мелис Мирзакматов. Већина становника Оша је против страног присуства у региону. Градски савет народних посланика једнозначно је рекао не, подвукао је он у интервјуу за руски лист Комерсант и додао: Ја и народ сматрамо да су они виновници косовске трагедије. Нећемо допустити да се понови косовско искуство у Фереганској долини. Они су туђи за нас.

Ову изјаву коментарише наш аналитичар Петар Искендеров. У томе што лидери различитих политичких снага далеко ван граница Балкана све активније апелују на косовско искуство, нема ништа чудно. Самопроглашење независности Косова 2008. године, његово хитно признавање од стране водећих западних сила, коначно, нејасна пресуда Међународног суда УН, створили су повољну средину за најразличитија тумачења, аналогије и двоструке стандарде. Јер први пут у историји послератне Европе значајни део светске заједнице дао је одобрење да се једна територија из састава држава чланица УН одвоји, без пристанка ове државе. Територија која у том тренутку није имала федеративни статус, шта више била је под управом Мисије УН, чија решења су једнозначно забрањивала сличне једностране кораке. Узимајући у обзир овакву ситуацију, треба признати да сепаратистички, националистички, политички и остали разноврсни покрети у другим конфликтним регионима од сада имају пуну основу да се позивају на косовски сценарио. И у том погледу Ферганска долина коај је више пута преживела крваве међуетничке сукобе само је један од региона могућег понављања косовског преседана.

Ипак изјава градоначелника киргизског града Ош даје основе да се замислимо још о једном аспекту делатности ОЕБС-а и других међународних организација у кризним регионима света. Реч је чак не о неумећу регулисана конфликта, већ о директном провоцирању и ескалацији. Треба подсетити на догађаје од октобра 1998. године, када је на територији Косова била постављена Верификациона мисија ОЕБС-а. Пошло јој је за руком да делимично стабилизује ситуацију, раздвоји сукобљене стране. У ваздуху се осетила перспектива склапања политичког споразума између Београда и Приштине. И то се никако није допало руководиоцу мисије, америчком дипломати Вилијему Вокеру и оним снагама које су стајале иза његових леђа. Ове снаге су се показале у хушкачким операцијама још 80-их година у Латинској Америци, где су трагови господина Вокера видљиви у Боливији, Бразилу, Салвадору, Хондурасу, Никарагви, Перуу, Панами, Аргентини. Између осталог, има основа да се говори о његовој умешаности у наоружавање антивладиних одреда никарагванских контраса. Искуство подривачке делатности је добро дошло годподину Вокеру и на Косову. У јануару 1999. године захваљујући њему свет је сазнао за „покољ Албанаца“ у селу Рачак. Праве околности ове приче не знају се до данас, мада је Вилијам Вокер хитно уклонио са лица места све независне експерте и представнике медија и оптужио Београд за ратне злочине. Шта је било даље, добро се зна – бомбардовање Југославије и насилно одвајање Косова. Наравно, не придржавају се сви чиновници ОЕБС-а сличних метода у регулисању међунационалних конфликата. Ипак балканско исткуство ове организације, њен упорни прогрузијски став на Кавказу, пракса мешања у унутрашње ствари других држава, наводе да се са великом опрезношћу однесемо према изненадном интересовању за Киргизију. Да не жури тамо под заставом полицијске мисије још један Вилијам Вокер?