Играње историјом са фашистичком нијансом

У понедељак 23. августа у Европи се обележава такозвани Међународни дан сећања на жртве стаљинизма и нацизма. Он је био укључен у европски политички календар 2008. године на основу одлуке већине посланика Европског парламента на инцијативу представника земаља Прибалтике, Пољске и других источноевропских држава.
 

Они који после аутора резолуције Европског парламента покушавају да препишу историју, поставивши знак једнакости између тоталитаризма и нацизма, између СССР и фашистичке Немачке, имају два главна циља. Као прво, да оправдају своје претензије према савременој Русији, између осталог финансијске и територијалне, а као друго да скину са својих земаља одговорност за сопствене злочине у време рата.
 

Полазна тачка за усвајање резолуције Европског парламента била је јеош једна годишњица пакта Молотов-Рибентроп, који је СССР потписао са Немачком 23. августа 1939. године у конкретним историјским условима све веће војне претње. Мада су СССР и Русија више пута, између осталог на нивоу одлука парламената, осуђивали ставове тог документа, а међу историчарима се настављају спорови о његовој правој улози, у престоницама многих источноевропских држава журе да праве сопствену историју. У тој историји Немачка и СССР се чине једнаким кривцима за други светски рат, а брижљиво се прећуткују злочини које су извршили сопствени фашистички лидери у Летонији, Литванији, Естонији, Украјини и на другим тероторијама под немачком окупацијом. Тежња да се оправдају сопствени фашисти лежи у основи прослављених прибалтичких одреда Вафен-СС и западноукрајиских злочинаца Степана Бандере и Романа Шухевича, прећуткивања историје концентрационих логора Саласпилс у Летонији и погрома у Виљнусу и Каунасу које су организовали локални фашисти.
 

Такође је добро познато то да је управо Пољска у септембру 1938. године над потписивањем Минхенског споразума о подели Чехословачке истовремено са немачким трупама увела своју армију у Тешинску област, око које се спорила са Прагом од краја првог светског рата. Тако можда треба увести у дневни ред Европског парламента, пратећи логику одређених пољских кругова, питање о жртвама пољске агресије?
 

У горе наведену линију добро се уклапају и покушаји актуелних власти у Молдавији и Румунији да уз разговоре о „совјетској окупацији" траже од Москве материјалну компензацију и да постигну повлачење руских мировњака из Придњестровља. Међутим, сама Румунија је пратила пример других савезника Немачке, тежећи да искористи њене војне успехе за реализацију сопствених националних програма - рекао је за Глас Русије експерт Института за славистику РАН Владилен Виноградов, који је подсетио да су ову особину менталитета владајућих источноевропских елита користили и настављају да користе њихови псеудосавезници:
 

Треба потписати, на пример, Румунима све што они желе. А шта ће бити, показаће рат. Наступиће такозване околности више силе, и они ће заборавити на своје захтеве. Такав је био смисао. Такву политику Немачка и друге западне државе историјски су спроводиле у погледу држава Централне и Источне Европе - и њихови управитељи врло добро су научили да се користе тиме, не заборављајући да пребацују одговорност на светске моћнике.
 

Осим тога, аутори псеудоисторијских конструкција заборављају да се осуда нацизма базира на одлукама прослављеног Нирнбершког трибунала, који је забранио саму нацистичку идеологију са њеним расним теоријама. Што се тиче тоталитарног режима у СССР, реч је о пракси државне репресивне управе, чије жртве су били сви народи земље, али која нема ништа заједничко са освајањем животног простора за аријевску расу, ни са Холокаустом. Зато је светогрђе ставити знак једнакости између кривцима за распиривање другог светског рата и оних који су примили на себе главни ударац фашистичке Немачке и њених сателита.