Ваљда ће синути сунце...

Борац чувене Ђачке чете у Првом светском рату био је и Милисав М. Вукосављевић из Љубића код Чачка, резервни пешадијски потпоручник, иначе један од најбољих свршених ученика Ратарске школе у Краљеву. Припадао је Првој чети Првог батаљона Трећег пешадијског пука, првог позива Моравске дивизије. У њој се налазио све до смрти. У борби са Немцима и Бугарима код села Тепавци у Мориховском срезу (Битољ) погинуо је 1. новембра 1916. године у 27. години.

За све време ратовања од 1914. до смрти Милисав је водио ратни дневник. Бележио је у њему све догађаје, све што је у току борбе сазнавао и своје мисли о родбини и домовини...

1. јуни 1916 – Сви су војници и официри болесни, те није било занимања. Пре подне дуже смо остали у шатору за ручавање војника. Занимање нисмо имали ни после подне. Примили плату за месец јуни и тако исто и хранарину за првих десет дана.

2. јуни 1916 – Данас је литија у мом селу. Знам врло добро какве црне мисли данас окружују моје на дому, па још да знају штогод о нама ипак би им много лакше било. Али ће и њима ваљда једанпут синути сунце слободе...

3. јуни 1916 – Пре подне били на занимању: егзерцир. Врућина опасна и прашина велика да се већ не може да живи. У логор дошли у 8 ч. Уморни, те мало загасисмо жеђ хладним пивом. Увече добих од Момира једну визит-карту коју ми шаље Димитрије Средојевић, народни посланик из Атенице. Он ми између осталог пише: „Ти си син мога доброг пријатеља и познаника из школе...”. Ово ме је необично растужило, јер ја о свом оцу не знам ништа...

4. јуни 1916 – Пре подне батаљонска обука. Мало смо се истрчали, те ће нам ручак бити слабији. По подне праше војнике. Увече ноћни марш, правац Василика–Лутра а потом у логор.

5. јуни 1916 – Устао у 7 ч. Пре подне био на служби. Чинодејствовао је поред нашег пуковског свештеника и прота дивизијски г. Веља Милојевић. Иначе цео дан сам провео у логору.

6. јуни 1916 – Пре подне ратна служба јужно од логора, а после подне цела чета је радила код дивизије на оправци јаркова са једне чесме. Данас са нерасположен и љут због једне ствари коју овде нећу спомињати. Ствари у војсци су такве да човек никада не сме исказати слободно своје мишљење и свакад мора говорити ласкајући ако хоће да не буде омрзнут и да може просперирати у друштву. Да ми је само дочекати час да се овај рат сврши, па да се повучем у грађански живот.

7. јуни 1916 – Пре подне четна обука. Долазио је командант дивизије. Био је доста задовољан радом војника. По подне два часа стражарска служба (мој предмет). Другога часа објашњавао сам војницима снагу савезника и данашње руске офанзиве.

8. јуни 1916 – Пре подне марш ка Седесу и натраг за логор поред Вардарске дивизије. Врућина је била несносна и војници су врло тешко ишли. Из наше чете изостало је свега пет војника док је из других чета нашег батаљона изостало по 15-20 војника. У логор смо стигли у 9 ч. пре подне. По подне одмор и прање веша. У 5 ч. извршено је друго убризгавање серума против тифуса. Имаћемо до три дана поштеде.

9. јуни 1916 – Цео дан смо лежали, јер је реакција и сада била доста јака.