Арктички компромис: сан или реалност

Протекле недеље је извршен историјски продор у подели Арктика. Русија и Норвешка су потписале, најзад, споразум о разграничавању акваторије Баренцова мора и Северног Леденог мора. 40-годишњи спор је завршен уз задовољство обе стране: Руси и Норвежани ће моћи да ваде нафту и лове рибу - свако у свом делу арктичког епиконтиненталног појаса површине 175 хиљада квадратних километара.
 

Руско-норвешки споразум је само први корак у подели огромног региона јер на том арктичком пољу има много играча. То  нису само 8 земаља Арктичког савета (Данска, Финска, Исланд, Канада, Норвешка, Шведска, САД и РФ), већ и државе, одвојене од хладних обала Северног Леденог мора (рецимо, Кина). Није случајно то повећано интересовање према Арктику. Глобално отопљавање, топљење леда отвара приступ новим удобним путевима пловидбе и залихама корисних руда. На пример, само епиконтинентални појас Баренцова мора, о којем су се већ договорили Москва и Осло, садржи више од 7 милијарди тона условног горива. Данашње техничке могућности би могле да обезбеде вађење годишње више од 20 милиона тона нафте и гаса.
 

Без обзира на пример Русије и Норвешке, већ је јасно да подела арктичке пите неће бити безболна. То потврђују између осталих и акције Канаде. Отава је учинила проблем ланца Ломоносова једним од приоритета своје спољне политике. Крајем августа је земља објавила северну стратегију, у којој назива Арктик својом главном надом на будући развој, те преузима обавезу да га штити на све могуће начине. Што више, канадски представници у НАТО-у настављају разматрање перспектива укључивања арктичких територија у сферу војних интререса алијансе. Када се је потписивао руско-норвешки споразум, у Москву је стигао шеф канадског МИП Лоуренс Кенон ради разматрања питања Арктика. Стране нису упеле да напредују у решењу тог проблема.  То условљава недовољна еластичност канадске дипломатије - сматра директор Института политичких истраживања, члан Друштвене коморе Русије Сергеј Марков.

Спорови потичу из недавне прошлости, од које Канада не може да се опрости. Онда је Русија за извесно време заборавила на своје националне интересе, традиционалне сегменте свог присуства, између осталих и Арктик. Онда Русија није била у стању да јасно дефинише свој став оу вези са Арктиком, те су се у свету навикли да Москва не инсистира на својим интересима. Одједном је она почела да инсистира, и то у многим стварима. За многе је то постало озбиљно изненађење. Неки све до сада не могу да се на то навикну.  Чини ми се да руководство Канаде спада у такве. Међутим, наша дипломатија је једна од најискуснијих у свету, она је оријентисана на одбрану својих интереса. Канадска  је дипломатија оријентисана на чврсти амерички став, она покушава да опонаша Американце. Међутим, мислим да ће компромис бити нађен.
 

Без обзира на одсутност резултата посете канадског министра Москви, постоји напредовање у решавању арктичког проблема. Према речима Кенона, Отава је спремна да поднесе УН-у заједнички упит за ланац Ломоносова, односно да се договори с Москвом. То је разумљиво: уносније је улагати новац о освајање артичких блага него у изградњу војних база.