САД можда траже провокацију да покрену рат против Ирана

Руски председник Дмитриј Медведев је 22. септембра потписао декрет, којим се забрањује испорука ракетног система С-300 Ирану. Позивајући се на „мере за спровођење Резолуције 1929 СБ УН, од 9. јуна 2010. године“, документ забрањује било какав транзит преко Русије и пренос у Иран свих врста борбених тенкова, оклопних возила, артиљеријских система великог калибра, ратних авиона, хеликоптера, ратних бродова, ракета или ракетних система, као што је дефинисано у УН-овом Регистру конвенционалног наоружања.

Дмитриј Рјуриков, дипломата који је дуго година радио у Ирану, Авганистану и Узбекистану  је са РТ  поделио своје мишљење на  тему – одабир тренутка за то, могуће последице и општа ситуација око Ирана.

РТ: Медведев је потписао декрет, а као резултат тога је чињеница да је Русија почела спроводити јулске санкције УН-а. Зашто је баш сада потписан овај декрет?

Дмитриј Рјуриков:  Објава санкција није била нека вест. Одлука је прихваћена и сав посао који укључује испоруку наоружања је обустављен раније.

Указао бих на чињеницу да је потписивање декрета темпирано тако да се поклапа са заседањем ГС УН-а,  којој присуствује председник Ирана Махмуд Ахмадинеџад, који својим претераним појављивањем у јавности, изазива негодовање. И Лери Кинг  га је звао у своју емисију. Дао је интервју за РТ и друге. Да ли је то само срећна случајност, не бих знао. Медији у САД су навели да је господин Ахмадинеџад постао херој дана и да је надиграо своје противнике. Неколико пута је натерао председника Обаму да  одржи јавни састанак са њим на Генералној скупштини, у присуству представника других земаља,  да расправе о свим питањима. Ово, наравно, није могло а да не буде иритантно.  Тада је Русија објавила свој декрет, који, међутим, не садржи ништа ново.

РТ: Зашто је Русија потписала санкције које би могле ићи на штету властитих економских интереса?

ДР: Очигледно, Русија верује да придруживање санкцијама иде више у њену корист, него односи са Ираном у тој области.

РТ: Какву корист има Русија? За С-300 системе би јој било исплаћено 1 милијарда долара. Иран је намеравао да понуди Русији провизију за додатних 18 атомских станица. Сада ће њене ривале заголицати да преузму наруџбе.

ДР: Очигледно је, направљене су калкулације и предности и недостатака. Недостаци су очигледни. Што се тиче предности, још увек нису изложене у главним цртама. На овај или онај начин, то је посао наших планера иностране политике. Касније ће се показати да ли су били у праву или не.

РТ: Шта је горе изгубити? Имиџ? Новац?

ДР: Зависи од тога са које тачке гледишта бирате. САД, насупрот томе, овај корак виде као користан за Русију. Могу само да поздраве овакав корак. Реакција Ирана, што је природно, је била дијаметрално супротна.

РТ: САД је поздравила потез Русије. Одмах после тога су медији известили да су се иранске и америчке стране састале у Њујорку.

ДР: Желео бих да верујем да се ово заиста десило, и да то није последњи састанак. Ако председник Обама није одговорио на позив председника Ахмадинеџада да се састану у Њујорку, бар су се састали њихови саветници да започну преговоре. Ипак, тврдње везане за превентиван удар на иранска нуклеарна постројења су стварне. И у САД-у и у Израелу постоје људи који би волели да се то деси. Амерички генерали у последње време извештавају да су спремни за напад.

Санкције су одиграле значајну улогу у случају Ирака и Југославије. Оне ослабе земљу против које су наметнуте и оне су, да цитирам конгресмена Рона Пола, претходница рата. Стога, ситуација остаје ризична. Недавно је државни секретар Клинтон практично позвала на промену режима у Ирану. Тензије никад не опадају.  

РТ: Шта задржава САД, упркос својој агресивној реторици?

ДР: Треба им изговор. Ирански нуклеарни програм, без обзира колико се медији, Међународна агенција за атомску енергију и УН стално враћају на то,  не даје такав изговор, јер ништа није доказано.

Само да вас подсетим да је, две седмице пре последњих избора у Америци 2008. године, потпредседник Џо Биден јавно рекао да постоји неколико сценарија за одређену кризу која је створена, и то је рат. Американци ће морати да стегну своје каишеве. Прво неће разумети зашто је све то потребно. Али, на крају ће све одобрити. Међу осталим местима, Биден је локализовао сценарио на Средњем истоку. То је проузроковали мањи скалндал, који се убрзо расплинуо. Али се не сме заборавити да сценарији за створене кризе постоје, криза може постати стварност, и као што је предвиђено сценаријем, и председник Обама ће се ухватити у коштац с тим, то јесте, победиће. Поставља се ово питање: „Зар одређени људи у заинтересованим државама силом не позивају на решење?“

РТ: Шта је то што председника Обаму нервира код Ирана?

ДР: Барак Обама би више волео да предузме неке конструктивне кораке да пронађе решење. Ало, поред њега постоје неки људи који би волели да регију Ирак-Авганистан-Иран начине хомогеном у политичком и економском смислу. Поред тога, то је стратешки важна регија, нешто што објашњава стална питања која се намећу Ирану преко Међународне агенције за атомску енергију. Само да нагласим да су овакве врсте фрикција између Међународне агенције за атомску енергију и било које суверене државе недопустиве. Да Међународна агенција за атомску енергију то жели, све њихове жалбе  би се лако могле пребацити на процедурални ниво.

Ја не могу да судим о томе да ли је сценарио можда укључио ствар као што је „false-flag attack“ (напади који би требали бити приписани геополитичкој или домаћој опозицији,  оп.а.), или, једноставно говорећи, провокацију.

Ових дана ће истакнути амерички новинар Боб Вудворд, аутор бестселера „Сви председникови људи“ , објавити своју нову књигу разговора са председником Обамом и изнети  релевантне материјале.  Према новинским извештајима, дајући интервју Вудворду у јулу ове године, Обама је рекао да су САД могле издржати напад 11/9 и изаћи јаче. Одређени посматрачи САД-а се боје да ова процена може бити сигнал спремности за нови напад овакве врсте, који би се суочио са јаким одбијањем, које би било усмерено према неким терористима са јасно дефинисаном „иранском адресом“. Ја не желим да кажем да би се нека администрација укључила у овакве послове. Али, постоје људи без неког званичног статуса, који можда желе да помогну администрацији да добије „casus belli“ . Они, за ту сврху, нуде савет на папиру.

РТ: Изгледа да је сам Иран мета копнених и ваздушних терористичких напада. Како се сада може претворити у непријатеља?

ДР: “False-flag attacks”, као метода за отпочињање рата је темпирана и поново кориштена у 20. веку.

РТ: Када је председник Ахмадинеџад држао говор у УН-у, симултано превођење је било изненада прекинуто. Он је дао примедбу на то, али није било никакве реакције. Је ли то уобичајена ситуација у УН-у?

ДР: Овакве ствари се, у принципу, не би требале дешавати. То је, ипак, још један показатељ да се на УН, као и на било коју другу међународну организацију, може утицати. Исто се односи и на селективност жалби Међународне агенције за атомску енергију. Њихове структуре нису потпуно независне и суверене. Јасне техничке грешке овакве припроде се не могу објаснити као случајност.

РТ: Постоје разне врсте процена од стране експерата везано за војну моћ Ирана, које се крећу од веома ниских до крајње ласкавих. Који је разлог томе?

ДР: Наводни непријатељ Ирана је претерано војно јак. Наоружање Ирана, са њихове тачке гледишта, може изгледати довљно јако да се одбране од напада. Али, ствар је у томе да, наоружање које поседују они који би желели да се супродставе Ирану је било тестирано, док је Иран ређе тестирао своје наоружање. Али, то говорећи, требали бисмо имати на уму да, ниво наоружања није једини одлучујући фактор. Доста је погледати на Авганистан, иранског суседа. Не може се поредити потенцијал америчких трупа са потенцијалом  група које им се супротстављају у Авганистану. Па ипак, те групе непрестано Американцима стварају веома обизбљне проблеме.

РТ: Ако се обелодани најгори сценарио и Иран буде нападнут, да ли ће се ствари одвијати на исти начин као у Ираку и Авганистану?

ДР: Мислим да ће се, у том случају, ствари другачије одвијати. Требали бисмо имати на уму да ће, у том случају, сва постројења нације која напада бити легитимна мета Ирана. По мени, то је терет о коме је Ахмадинеџад говорио, да се рат не ограничава на једну земљу или регију. Тако да је тешко предвидети какав ће то рат бити. Високо рангирани амерички генерал је био у праву када је рекао да је лако притиснути дугме, али велико је питање шта ће уследети. Војни конфликт са државом, која поседује релативно добро наоружање, популацију од преко 70 милиона становника, и обучену војску, ће бити тежак и дуготрајан. Нико не може предвидети какве ће имати последице.  


Дмитриј Рјуриков

- члан, Савет за инострану и одбрамбену политику (од свог оснивања 1992. године до данас)

- водећи научни сарадник, Центар за евроатлантске студије, Институт за тематске међународне проблеме, Дипломатска академија, Министарство иностраних послова Руске Федерације

- члан особља, амбасаде СССР-а у Ирану и Авганистану (1970-1980)

- ванредни амбасадор и опуномоћени амбасадор Русије; службовао у Узбекистану (1999-2003) и Данској (2003-2007) с амбасадорским чином;

- помоћни  председника Јељцина за руске иностране послове (1991 – 1997)