Нирнберг: пресуда остаје неограничена

Међународни војни трибунал у Нирнбергу разматрао је злочине Рајха од 20. новембра 1945. до првог октобра 1946. године. Суд је одвацио главни постулат нацистичких вођа који су се представљали као обични извршиоци наредби, који ништа нису знали о масовним убиствима. Улогу жртвеног јарца они су дали одсутном Хитлеру.
 

Први пут у историји биле су објављене за злочиначке читаве организације - државне и политичке: НСДАП, јуришни одреди о дреди обезбеђења - СС, гестапо, владин кабинет, врховна команда и генералаштаб. Тачније читав систем извршне власти Трећег рајха. Половина оптужених била је осуђена на смрт вешањем, а други су годинама морали да седе у затвору. Затим су се чули гласови добровољних адвоката нациста: Нинбершки процес је правно некоректан, он је освета победника. Наш аналитичар Серге Гук разматра са експертом Игорем Максимичевом, каква је у ствари могла да буде освета да су се савезници на њу одлучили.
 

Оптужбе за безакоње, као ни једне друге, захтевају конкретне потврде. Свих послератних деценија свет није чуо ни једну. Оне једноставно не постоје. Мишљење главног научног сарадника Европског института, доктора политичких наука Игора Миксимичева.
 

Разматрани су злочини који нису имали преседана у историји. Али са правне тачке гледишта то је био нормални судски процес на којем су оптужени имали браниоце, имали могућност да представе документа. Тако да у том погледу није било никакве освете. Освета је када би све ове ратне злочинце без суда и истраге стрељали на лицу места.
 

Између осталог, такав исход уопште није био искључен. Да су се савезници сложили са Черчилом, који је 1942. године затражио да нацистички врх буде кажњен без суђења. Годину дана касније идеју је одобрио тадашњи државни секретар САД Кордел Хол. У јулу 1944. генерал Двајт Ајзенхауер унео је мање прецизирање, предложивши да се страљају представници непријатељског руководства „приликом покушаја бекства". За брзу вансудску казну залагало се тада 67% грађана САД.
 

Игор Максимичев прецизира:
 

Суров али праведан суд је имао још један недостаатак. Свим будућим љубитељима агресије, отимања територија, убијања људи то је било упозорење: тако ће бити са сваким.
 

После Нирнбершког процеса САД и Велика Британија су нерадо наставиле суђења против нациста нижег ранга. При томе они су више волели да одржавају суђења без непопустљивих совјетских судија. Англо-амерички лидери су се потрудили да се не сете својих обавеза изложених у Московској декларацији од 30. октобра 1943. године. Да нађу макар на крају света оне који су упрљали руке невином крвљу и да их предају суду.
 

Почетком хладног рата многи нацисти, пре свега они који су поседовали војно и обавештајно искуство, попунили су редове западних специјалних служби. Нећемо заборавити да се западнонемачки ресор генерала Гелена формирао на пустом месту и попуњен је углавном стручњацима са фашистичком прошлошћу. На једном од саветовања у Стејдепартменту САД представник Пентагона је био више него циничан. Национал-социјалисти, објавио је он, могу бити и биће корисни и згоднији од разних антифашиста и уопште демократа. Логично: свако, као што се зна, бира оно што му је ближе по духу.