Московски Дом фотографије: зона арт

Један од најпопуларнијих и најнапреднијих музеја у руском главном граду је Московски Дом фотографије, који се отвара после велике реконстркуције. Сада ће се он називати Мултимедијални комплекс актуелних уметности и одговараће најсавременијим стандардима полифункционалног музеја.
 

1996. године, када се Дом фотографије појавио, он је постао први руски државни музеј, специјализован за област фотографије. Бренд створен од нуле доказао је да је фотографија пуноправна муза на Олимпу. Више од три хиљаде изложби, учешће у великом међународном бијеналу, непрекидни ток посетилаца - све то није прекидано чак за време реконструкције, која је трајала низ година. Практично од тренутка када је приликом отварања музеја њему билла дата зграда с краја 19. века, у центру града. Рестауратори су у потпуности очували спољни изглед, испунивши је ипак новим садржајем, утврђује незамењиви директор Дома фотографије Олга Свиблова.
 

Споља смо се лако, с поштовањем уклопили у град. Али када уђе у дом, човек одмах осети контраст између спољног и унутрашњег. Конструктивистички, строг унутрашњи простор има своју динамику, свој дах - мени се чини да је то занимља концепција, примећује Олга Свиблова. Дом има могућност полуфункционалног коришћења: планирају се, на пример, филмске пројекције, музички програми, чак дан игара, караоке. Имаћемо живот, где тело и душа треба да дођу у потпуни склад. И осим тога, у згради је одлична техничка опрема: интернет у сваком ћошку - од гараже до крова, са којег се, између осталог, види Зачатјевски манастир и Храм Христа Спаса. Москва је чудан град и мени се чини да је то врло московски музеј. И то је реално музеј трећег миленијума.
 

Три подземна и четири надземна нивоа - структура су попут чувеног музеја Гугенхајма у Њујорку. У тај простор уклопљен је музеј, чији фондови обухватају историју руске фотографије од средине 19. века до наших дана, Школа фотографије Родченко - названа у част блиставог представника руске авангарде с почетка 20. века и Мултимедијални Арт Музеј. У његовој колекцији су дела створена уз коришћење најновијих мултимедијалних средстава, објашњава Олга Свиблова.
 

Гледамо унапред. Мене, на пример, интригира виртуелни свет: данас је он за многе постао чак већа реалност него сама реалност. У простору где постоје информације, где постоји комуникација, игре, које су по психолошким механизмима блиске механизмима стварлаштва, не може да се не појави зона Арт, наставља директор Дома фотографије. Арт је само наш однос, то је умеће да се на одређени начин виде предмети. Зашто је људима потребан арт? Зашто уметност вековима тежи да разуши границу између уметности и неуметности, публике и уметника? Ево питања које ми данас поново себи постављамо. Ми ћемо одговарати на њих помоћу радова младих уметника - руских и страних, и, наравно, класика фотографије.
 

И први посетиоци поново отвореног музеја овакве одговоре добиће од учесника транснационалног удружења 60-их година Флуксус. Њиховим радовима је посвећена врло занимљива изложба... Улични шумови могу да постану музика, а предмет из свакодневног живота скуплутра: тако су у својој перцепцији спојили уметност и живот легендарни представници овог покрета: Јапанка Јоко Оно, Американац Џон Кејџ, Француз Бен Вотје, који ће допутовати на отварање изложбе. Са својих 80 година он је бодар, весео, и планира да приреди перформанс. Бен Вотје је преојкат назвао: Флуксус: време ће показати. Тај назив је за нас симболичан, тврди Олга Свиблова. Имамо у коју страну да растемо, да се мењамо. Све је још пред нама.