Лева скретања

Српска транзиција која траје још од 90-тих година до наших дана успела је да оствари потпуно раслојавање друштва. С једне стране издвојила се мала група екстремно богатих и огромна већина сиромашних и релативно сиромашних, с тим да ове последње по навици називамо средњим слојем. Будући да сиромашни имају право гласа, а у складу са српским политичким традицијама, дошло је до бујања примитивног популизма код једних странака и јефтиних парола о социјалној правди и социјално одговорној држави код других. Свест о социјалној одговорности, као по правилу развија се и цвета пред изборе, а одмах потом брзо вене да би била замењена слободним тржиштем и либерализмом Дивљег запада. Или како је то сликовито објаснио Драгољуб Мићуновић „вози се десно а даје се леви жмигавац".
 

Последњу новину на овом пољу представља најава најјаче и најорганизованије странке у Србији, Демократске странке, да се оријентише ближе левом политичком полу. На последњем Главном одбору у Свилајнцу, лидер те странке, Борис Тадић, најавио је ово померање ка левици и снажнији ангажман у социјалном дијалогу. Према његовим речима неопходно је да странка „оствари структурну, органску везу са синдикатима, да синдикати имају своје место у ДС-у, да одлучују о будућности, да имају своју гласачку структуру у ДС-у јер без органске повезаности са синдикатима не можемо да решимо проблем заостајања".
 

Док се најављена скретања у лево и социјални дијалог потпуно уклапају у балкански политички клише и личе на најаву предизборне кампање, изјава о синдикатима представља новост на сцени целог постјугословенског подручја. Али само површно гледано. Већ су се нашли аналитичари који су најаву Бориса Тадића протумачили у модернизацијском смислу. Према том виђењу, ДС иде ка моделу повезивања са синдикатима какав постоји код социјалдемократских партија у Западној Европи, попут Велике Британије и Француске. И управо ту се овакво објашњење исцрпљује јер даље сличности Србије са Великом Британијом и Француском нема.
 

Али постоји и друго тумачење, а то је коначно легализовање клијентелистичког система, познатог још од антике, а који је целом Балкану, па и Србији доста ближи. У таквом систему интересна група се организује хијерархијски а држава је извор богатства за целу пирамиду. Свако добија према свом месту на лествици. Странка је само стожер око кога се окупљају друге организације које на својим пољима омогућују интересној групи углед, престиж, медије и коначно гласове. Овако гледајући синдикати сигурно нису позвани ради престижа. Демократска странка, у овом, организационом смислу, заиста представља лидера у Србији. Уз њу се налазе повезане бројне невладине организације, које углавном Влада финансира, потом струковна удружења, интелектуални и уметнички кругови. Њихова претерана лојаност доводи често до комичних ситуација, попут оне од прошле године када је Независно удружење новинара Србије подржало рестриктивни закон о информисању. Закон је касније негативно оцењен од стране Европске уније и повучен као неуставан, али је цео случај представљао победу партијске ревности над струковним интересом.
 

А зашто би са синдикатима онда било боље? И до сада је блиска сарадња појединих синдиката и ДС-а постојала, према неким проценама они су донели око 115 000 гласова на прошлим изборима, али положај радника се није побољшао. Напротив. Стога повезивање владајуће странке и организација које би требало да брину о интересима све малобројнијих и све сиромашнијих радника делује потпуно неприродно. Паралела са Западном Европом може да изазове само подсмех јер и кратак осврт на прошлост показује да су темеље партијске и синдикалне везе поставили Јосип Броз и Ђуро Салај и да други модел Србија не познаје. Иницијатива ДС-а може само да обнови комунистички образац и да до краја дотуче слободно организовање радника.

Марко Пејовић,