Професија штрајк

Штета од штрајкова у Француској, чији учесници протествују против повећања старосне границе за одлазак у пензију сваког дана износи 400 милиона евра. Овакве податке дала је министар за економију земље Кристин Лагард. Ипак много озбиљнији ударац нанет је имиџу земље.
 

Француска се увек одликовала јаким социјалним инстинктом. Они су спремни да се уједине ради опште идеје. Можда зато сами Французи признају да су штрајкови већ постали стил живота земље. То је отприлике исто као топли кроасани уз јутарњу кафу, тамно бругундско уз ручак и романтични састанци поред Ајфелове куле. Али заједно са тим постоји и Латински кварт и Сорбона, и догађаји из 1968. године – чувени студентски нереди, који су за 2 месеца обухватили 10 милиона људи и довели до озбиљне промене читавог система високог школства. Управо ови догађаји сада се призивају у сећање и пореде са оним што се дешава у Француској данас. Протести 1968. били су прво усмерени против рата у Вијетнаму, мада су се претворили у озбиљне нереде по читавој земљи. Тада, како би се спасла француска привреда, председник Шарл де Гол одлучио се на крајње непопуларне мере: строгу контролу плата, цена и новчаног промета и увећање пореза. Актуелни нереди од почетка имају економске основе, које сами Французи радо набрајају у интервјуу новинарима.
 

Пензиона реформа се коси са развојем друштва. Желимо да живимо срећно, а ту нам нуде да радимо даље. То је сасвим неприхватљиво.
 

Французи су увек сматрали свој социјални систем непоколебљивим. Осим одласка у пензију са 60 година за жене и 62 за мушкарце, они су навикли да радна недеља траје пед дана и 35 сати, тачније седам сати дневно. Одмор пет недеља годишње. Три недеље послодавац је дужан да да лети. Минимална плата после одузимања пореза најмање 1000 евра. Французи не крију да ако бар један од стубова социјалног система буде разорен, може да се сруши читава зграда. Одатле и разговори о традицијама на које се позива чак помоћник председника земље за социјална питања Рајмон Суби:
 

Ова реформа удара по традицијама. Традиција је одлазити у пензију са 60 година. Осим тога, сада су тешка времена изласка из кризе.
 

Упоредо са тим, многи експерти се сећају друге реформе Саркозија. Управо њему припада инцијатива по којој порез не може да чини више од половине прихода. А раније је то било уобичајено, и многи богати Французи су више волели да плаћају порезе у иностранству. Што се тиче пензије, у датом тренутку све одлуке су усвојене и тешко да ће француски председник одступити. Ипак неће одтупити ни прави француски карактер, који данас испољавају студенти, професори и обични становници земље – импусивни, праволинијски.