Небојша Дугалић на Осмом међународном позоришном форуму „Златни Витез“

Позоришна трупа „Бора Станковић“ из Врања учествовала је на Осмом међународном позоришном форуму „Златни Витез“, који се у Москви одвијао у току целе последње декаде октобра. Српски глумци су на фестивалу приказали две представе у две номинације. Номинацију „мала форма“ представљала је монодрама „исповест Димитрија Карамазова“ по мотивима романа Достојевског „Браћа Карамазови“. У номинацији „велика форма“ глумци су приказали комад по Чеховљевом делу „Павиљон бр. 6“. Последњег дана фестивала московска публика је могла да види и да ужива у глуми Небојше Дугалића, који је по мишљењу компетентног позоришног жирија, испољио велику смелост оваплотивши на свој начин на сцени лик Димитрија Карамазова. А и главна улога у представи по Чехову потресла је публику. По завршетку представе гледаоци дуго нису хтели да пусте глумце да оду с бине.
 

Главну улогу Дугалића у представи по Чехову жири је удостојио Сребрне дипломе „за најбољу мушку улогу“. Пажњу је поклонила и „Исповести Димитрија Карамазова“. Глумац је добио сребрну диплому „За оваплоћење лика Димитрија Карамазова у монодрами по роману Достојевског.“ Уосталом, за Небојшу Дугалића, који је више пута био награђиван на „Златном Витезу“, ово је постала већ уобичајена ствар.
 

Ја сам два пута гостовао на Златном Витезу. Једном са Идиотом Достојевског, играо сам кнеза Мишкина. И тада сам добио такође награду за глумачку улогу. Други пут сам гостовао са Златном Руном Борислава Пекића. Тада исто сам добио награду за остварење. И ево сада трећи пут. Мислим да је у принципу награда нешто што је пролазна ствар. Треба се увек сећати те реченице, које проговара Андреј Јефимович у представи, кад каже:  „на крају све ће исцрпети и пасти у гроб. Тако где су све те награде?“  Мислим да треба се увек сећати тога да су награде је нешто, што припада овом животу. Али најважнија и највећа награда ми је то да сам се са руском публиком разумео на руском терену. Српска публика обично прво реагује збуњено на представу, и често нам се дешавало да се заврши представа и да некако у првом тренутку да буде тишина, као да се представу није завршена. Кад се упали светло за поклон, људи се даље стоје и ништа се не чује у публици. И тек онда после неколико времена полако почине аплауз. Чини ми се да то је због тога, што српска публика није много навикла на Чехова и на овакву интерпретацију Чехова. Тако да мени је управо најважније да су они препознали Чехова и његову снагу.

„Исповест Димитрија Карамазова“ представља измишљени дијалог с братом Љошом о издаји, нискости и дужности. А радња Чеховљеве „Болничке собе бр. 6“ се одвија у психијатријској болници. Главни лекар Андреј Јефимович Рагин једном приликом почиње да разговара с једним од пацијената у собу. Између њих се рађа спор о нелогичности радњи лекара и логичности размишљања болесника: „Зашто ја седим овде, као у затвору, док се гомила других болесника шета на слободи?“ пита пацијент. Лекару се свиђа жива комуникација, која му је веома недостајала. Мења се његов однос према болесницима, неке чак и отпушта кући. То се не свиђа Рагиновим колегама, они га проглашавају за болесника и затварају у болничку собу. Крај приповетке је трагичан: Рагин умире од можданог удара.

О извођењу Чеховљевог „Павиљона бр. 6“ говори Небојша Дугалић:

Ова представа је направљена пре три године. Ове године је јубилеј Чехова, 150 година од његовог рођења. Ово је онако прво озбиљно појављивање на међународном фестивалу. И драго нам је да је то у Москви. Много је разлога за овај текст, за то што мислим да је универзална прича за сва времена, прича о граници између лудине и разума, о томе како околина одређује ту меру здраве памети и лудости. Чехова не постављају често. Врло ретко се неко усуди да постави неки Чеховљев комад на сцену, пошто се сви плаше атмосфере Чеховљеве досаде. Не знајући да та Чеховљева досада није досадна. И заправо ретко ко се усуди да копа ко оним унутрашњим догађајима бића, у свему томе што се догоди испод онога, што ликови у тексту проговарају.

Чехов, Достојевски... дијапазон руске класичне књижевности је огроман. Да ли има руских писаца који су Вам посебно блиски? – интересовали смо се код Небојше Дугалића.

Све зависи, шта бисмо сврстали у руске класике. Ја у руску класичну литературу сврставам и дела руских отаца Цркве, управо не само да они носе снагу тога духа, већ најчешће представљају блистава литерарна остварења. Ја наравно руску литературу волим од некако малих ногу и осећам као блиску. Тешко бих могао било шта ту да издвојим. То је нешто што сваки стваралац изнутра осети када нека литература га прозове, када се осети да треба да се позабави њом и да је произнеси на сцени.  Тако да се ја трудим да ослушкујем духовних отаца, Сергија Радоњешког, Серафима Саровског, Оптинских отаца. Једноставно је Русија једно чудо, које некако увек у мени изазива неко снажно надахнуће. Ја сам имао један догађај. Још док сам био млад глумац, срео ми се игуман једног манастира. И не знајући ништа о мени, после три минута разговора рекао ми је:   „Ви треба у животу да радите само Чехова и Достојевског“. И ја се трудим да га слушам, колико могу. И да радим руске писце. Јер у Србији такође има писаца, који су добри за то што су руског сензибилитета.

     У закључку је Небојша Дугалић посебно истакао да се ова Чеховљева приповетка изводи у позоришту, које носи име српског писца Боре Станковића, који се по доживљају света може сматрати српским Чеховом.