Повратак марке, торпедовање Грчке у самоуправљачкој ЕУ?

Све присутнији су гласови у ЕУ да се мора редефинисати монетарна политика јер постоји ризик да би „супер Грчка“ могла повући у економски суноврат у поптуни економски колапс. Стога су кључне земље у ЕУ у тешким дилемама шта да раде са еврозоном. Једни су да се неке ризичне државе избаце из еврозоне али би то по другима био и крај ЕУ или барем крај онакве какву познајемо. Други опет иду даље и говоре о подели на солвентни север који би задржао евро и „евомонетарну“ политику и на губиташки југ који би био препуштен себи а можда и избачен из еврозоне. Најрадикалнији, нарочито у Немачкој се залажу за укидање евро експеримента и повратак на националне валуте – њима драгој марки. Нарочито је битно да се за укидање евра залажу врло озбиљни и утицајни немачки аналитичари и економисти. Да ли је то крај ЕУ или почетак њеног краја или пак увод у нову фазу њене централизације показаће време?

„Неће бити мира у Европи ако се државе буду обнављале на основу државног суверенитета, политичког престижа и заштите својих економија(...) Eвропске државе су премале да би својим народима гарантовале напредак и друштевени развој. Европске државе морају се организовати као федерација и једна економска целина,”-речи су које је 1943. године изговорио Жан Моне који се сматра зачетником идеје о Европској Унији. Преко Европске заједнице за угаљ и челик која је створена 1951. године, Европске заједнице за атомску енергију и Европске економске заједнице неколико година касније, дошло се до Договора у Мастрихту 1992. године и формирања садашње Европске Уније. Као основни стубови Европске Уније, наводе се: економска политика, заједничка безбедносна и спољна политика и сарадња у области правосуђа и унутрашњих послова.

Почетак Европске монетарне уније је везан за одлуку ЕЕЗ и 1969. годину када је страха водећих земаља ЕЕЗ као што су Немачка, Аустрија, Белгија, Холандија и Луксембруг да ће услед инфлаторних притисака других валута њихова валута постати скупља и отежавати извоз. Земље са инфлаторном валутом су тада биле Шпанија, Италија и Португалија. Значајан моменат у успостављању монетарне уније је увођење заједничке валуте ЕКИ, крајем седамдесетих година, који је представљао различите фиксиране количине сваке од валута уније.

Иако се искуство са овом монетарном јединицом не може сматрати позитивним, даљи развој монетарне уније је резултирао увођењем Евра као заједничке валуте 2002. године. Као критеријуми за чланство у унији дефинисани су следећи показатељи: Инфлација1,5% одступања од просека три земље ЕУ са најнижом инфлацијом, буџетски дефицит нижи од 3% oдБДП, јавни дуг нижи од 60% БДП, валуте не смеју девалвирати / ревалвирати изван границе±15% у односу на валуте других земаља бар две године пре уласка у еврозону. Дугорочне каматне стопе не смеју одступати више од 2%у односу на три земље ЕУ са најнижим каматама. Јасно је да се од ових критеријума, као и критеријума за чланство у ЕУ скоро сасвим одустало и да су даљи приступи Унији или евро-зони били више политички него економски.

Било да је реч о присталицама интеграција или евроскептицима, нико разуман не може да превиди значајну улогу САД у економском и монетарном уједињењу Европских земаља, који је свакако одражавао интерес ове земље и сводио се на одређену подршку, али и селективним ометања у складу са актуелном ситуацијом „преко баре“. Америка јесте родно место ЕУ а може бити и њен џелат. САД су најјача сила ЕУ која може пожелети да усмерава, блокира, или пак редефинише оно што је у великој мери она сама створила.

Последњи примери таквог утицаја су интензивно лобирање за пријем неких бивших совјетских република, Словеније или Бугарске и Румуније у овај савез, иако је сасвим јасно да ове земље никако не испуњавају дефинисане критеријуме за чланство.Такође, очигледно је да европска валута, као вештачка творевина у сваком погледу, није наследила готово ништа од виталне стабилности и позиција јаких националних валута као што је на пример немачка марка. Евро је врло подложан спољашњим утицајима и његова судбина више зависи од стања америчког долара и политике најјачих економских сила у свету, него што одражава стање европске привреде, што би по дефиницији била одлика сваке валуте. Иако га неки посматрају као моћну независну валуту он је у великој мери био до сада дериват и сателит долара.

Гледано уназад, може се приметити да су неке раније економске или монетарне уније које су имале далеко скромније циљеве, биле далеко успешније него што је то пројекат ЕУ и евро-зона. Чак је и ЕФТА која је паралелно основана шездесетих година и чији чланови су пре свега као мотив имали намеру да избегну велике европске интерграције, донела више користи свом чланству.

Што се даљег утицаја САД тиче, треба приметити да је присуство капитала из ове земље у европским државама у сваком случају ограничавајући фактор њихове економске самосталности, тако да губитак монетарне суверености која се огледа у постојању националних валута и самосталне монетарне политике, додатно ограничава њихов економски суверенитет у целини. Иако на површини изгледа да су стварањем заједничке валуте сви добили она нема ипак обележја класичне националне валуте и сродне монетарне механизме утицаја на привредне токове да би могла озбиљно конкурисати долару. Иако је то у једном моменту тако изгледало, криза Грчке је показала велику политичку слабост еврозоне.

Текућа економска криза је избацила на видело све недостатке ових интеграција и подстакла приче о променама у оквиру ЕУ, али и чланству у еврозони, а све чешће и о враћању марке и других националних валута у оптицај, наравно, економску стварност је апсурдно посматрати изоловано од (гео)политичких утицаја.

Тако на пример последњих месеци пратимо вести о борби Грчке са огромном задуженошћу, али смо свесни чињенице да у евро зони постоје земље чија је задуженост и већа него Грчка, а са друге стране да исти проблем мучи све земље, укључујући и Немачку. Док са једне стране економски најјаче земље Европе оптужују Грчку за лоше вођену економску политику (као и друге земље из групе ПИГС), јављају се тумачења која за актуелно стање Грчке оптужују баш деловање немачких хеџ фондова. Како год било, сви се слажу да је за спашавање Грчке најпрозванија управо Немачка као водећа земља Уније. Ствара се слика или верује да се „евор брани у Грчкој“, тако да су очекивања конретних потеза узаврела, али са друге стране, према изјавама званичника, расположењу јавности, коментарима стручњака, Немачка то не схвата баш тако. Исто потврђује и на брзину донета одлука о формирању фонда од 750 млрд евра за земље које су пред колапсом, питања (која стижу баш из Немачке) о оправданости плаћања туђих дугова,сумњи о томе да ће ове земље правилно располагати датим новцем, тражењу алтернативних решења.

Немачки медији и јавност су још пролетос спекулисали о могућем враћању немачке марке у оптицај ово свакако нема упориште само у носталгији или националном поносу. Пре неколико дана је у Берлину одржан састанак стручњака из области економије и међународних односа на којем је сагледана актуелна изузетно тешка ситуација заједничке европске валуте. Најџел Фериџ из Велике Британије је указао на то да се Португал налази у тежој ситуацији него Грчка по питању задужености. Иницијатор састанка Јирген Елсезер из Немачке је отворено изјавио да треба организовати референдум у вези евра и вратити немачку марку. Монетарни експерт др. Вилхелм Ханкел је заједничку валуту 16 земаља назвао нонсенсом. Сви учесници су указали на недостатке постојећег економског система, пре свега у смислу вођења јединствене монетарне и самосталних фискалних политика из изражени недисциплину на оба поља.

Тврдња да је заједничка валута 16 земаља неодржива и бесмислена је оправдана баш и из разлога постојања јединственог емисионог центра и монетарне политике, уз самостално вођење фискалне политике сваке земље.Како земље ниже економске моћи својим лошим економским показатељима негативно утичу на стабилност заједничке валуте (а баш избегавање оваквог утицаја на националне валуте водећих земаља је био разлог увођења Екија), тако и заједничка валута њима буквално избија из руку могућност коришћења бројних инструмената за регулисање раста цена, задужености и платнобиланстних тешкоћа. Осим тога, овде треба приметити и изражен ризик од политичких притисака јачих чланица везано за понашање и одлучивање слабијих у овиру међународних организација, по важним питањима (као нпр у вези признања независности Косова) и сл.

У ширем контексту, приметно је да светски валутни систем прате потези и догађају карактеристични за берзанско пословање, тако да иако би било логично да је положај евра пре свега дефинисан стањем европске привреде и да његова судбина пре свега зависи од одлука чланица еврозоне и народа који ту живе, он се не може посматрати искључујући утицај долара и САД, не могу не приметити налети црних прогноза о судбини евра баш у моменту када заправо долар иде силазном путањом.

Протеклих дана је злато достигло рекордне вредности захваљујући лошим економским показатељима у САД, између Русије и Кине је постигнут договор о избацивању долара из међусобних плаћања,иницијатива за искључивање долара из међусобних наплата постоји међу водећим азијским земљама и на простору ЗНД. Више је очигледно да је тежња САД да се епицентар кризе пребаци у Европу, односно да у општој пропасти, прво страда њихов сателит, а они бар да купе време.

На питање зашто баш да се прва на удару нађе Грчка одговор опет даје геополитика. Грчка са другим балканским земљама показуј знаке приближавања Русији пре свега кроз пројекат „јужног тока“ али и кроз друге облике сарадње. То је неопростив грех у очима Англосаксонаца и њихових сателита у европским структурама моћи. Енергетско савезништво Руса и неких балканских народа, који су уз то и православни никако није виђено као нешто пожељно у очима вашингтонских стратега.Стога је пуштање Грка низ воду економског банкрота истовремено и удар на економију ЕУ и на енергетску стратегију Русије.Што би се рекло две или више мува једним ударцем. Исто тако се јачање Турске на Балкану са благословом САД види као настојање да се одржи таква равнотежа снага која ће омогућити реализацију америчких планова и интереса на овим просторима и кад у моменту новог удара глобалне кризе САД буде привремено имобилизована у неким деловима света.

Са друге стране, ЕУ, као хетерогена творевина, са непотпуним и ограниченим законодавством, проблематичним органима управљања, неуједначеном економијом у земљама чланицама, огромним социјалним проблемима, презадуженошћу, има и терет вештачке и нефункционалне заједничке валуте. Такав облик руковођења наданционалном државоликом структуром са ротирањем председништва и могућности блокаде система подсећа на ону несретну СФРЈ из осамдесетих година кад је ушла у перманентну кризу у свим сферама.

С обзиром да у економији нема места емоцијама, тако да не треба очекивати да ће се још дуго, макар и реторички одржавати ЕУ-бајка. Садашњу ЕУ свакако очекују промене, које могу ићи од озваничавања групација богатијих и сиромашних чланица (можда нешто попут развијене северне и неразвијене јужне Америке), или још већег уситњавања и враћања у националне оквире па чак и могући повратак националних валута. Иако оваква прогноза може деловати нереално, но у условима опште социјалне и економске кризе, можда је баш скидање ЕУ и евро окова пут ка стабилизацији и окретању појединих земаља партнерима са којима могу остварити напредак, а пре свега према онима који су јаки на пољу „реалног сектора“ и трговине.

Сасвим је сигурно, да ће сложени геополитички услови трасирати даљи пут европске и светске економије, а јасно је да после новог разорног удара глобалне економске кризе, која има структурни карактер, више ништа неће бити као пре.

Бранко Радун,