Нова Антанта, или Споразум о европској безбедности?

У политичком лексикону након 100 година право грађанства поново стиче термин «Антанта». У «Срдачну слогу» - савез, склопљен 1904. године између Велике Британије и Француске, враћа нас споразум о војној сарадњи тих земаља, који су потписали Дејвид Камерон и Никола Саркози.
 

«Данас започиње нова ера у дугој историји сарадње у области одбране и безбедности између Велике Британије и Француске» - изјавио је Д.Камерон. И заиста, судећи по његовој садржини, документ се већ с правом може означити као без преседана.
 

На пример, у области нуклеарног оружја Лондон и Париз ће сарађивати у извођењу заједничких имитација нуклеарних проба (праве пробе нуклеарних пројектила за њих нису могуће, јер су они ратификовали Споразум о свеопштој забрани нуклеарних проба 1966. године). Стварање заједничких истраживачких центара за проверу техничког стања нуклеарних арсенала захтева солидне трошкове, али им удруживање научног и технолошког потенцијала омогућава да истовремено остваре значајну уштеду, која се мери десетинама милиона евра. Стручњаци британског центра ће разрађивати технологије за имитацију нуклеарних проба, а њихове француске колеге позабавиће се непосредно реализацијом имитације. При том ће сваки од учесника задржати независност сопствених нуклеарних снага, и неће имати кључ за доступ стратешким нуклеарним снагама партнера.
 

Од наредне године Француска и Велика Британија ће приступити заједничкој разради технологија за атомске подморнице. Она се неће односити на бојеве уређаје и нуклеарно наоружање, али ће обухватити све остале компоненте и врсте опреме.
 

Две стране ће створити јединствене експедиционе јединице са 6 хиљада људи, које ће бити коришћене не само у војним, него и цивилним операцијама. После 2020. године они ће почети да заједнички експлоатишу авио-носаче, којима располажу.Осим тога, они ће кудикамо шире него до сада размењивати једни с другима обавештајне податке, изводити операције у дозирању авиона горивом и усавршавати вођење рата у кибернетичком простору.
 

Ако говоримо о новој Антанти, потребно је сетити се, да је својевремено та војна коалиција постала пуновредна тек након што јој се придружила Русија.Никаква трилатерална документа тада нису потписивана. Било је довољно да се у августу 1907. године у Санкт-Петербургу склопи споразум са Енглеском, разграничившпи утицајне сфере у Азији и уклонивши самим тим главни извор противуречности, који је постојао у пређашњим деценијама. А пошто је са трећом страном – Паризом – Санкт-Петербург био у одбрамбеном савезу још од 1893. године, руско-британски споразум из 1907. године фактички је значио оформљење Антанте.
 

Новостворена Антанта представљала је одговор на постојећи «Тројни савез» централно-европских земаља – Немачке, Аустро-Угарске и Италије и одиграла је одлучујућу улогу у њиховом разбијању у току Првог светског рата. А да је Антанта без Руске империје значила веома мало, говори већ чињеница, да је Источнопруском операцијом против кајзеровске Немачке августа 1914. године, која је журно започела, фактички била спасена Француска. Начелник генералштаба француске армије, а потом и врховни командант савезничких снага, маршал Фердинанд Фош, писао је о томе као добро упућен у ситуацију: «То што Француска није била збрисана с лица Европе, ми треба да захвалимо пре свега Русији».
 

Ми, свакако, не би смо требали заборављати на ону журбу, са којом је Русија реаговала на позив Париза за помоћ. Како је правилно писао руски војни историчар А.К.Боиов, руски народ је ишао на то да «у буквалном смислу речи жртвује себе за спас савезника». А по речима другог војног експерта за руско иностранство, генерала Н.Н.Головина, одлука руске команде да започне офанзиву против Немачке пре потпуног окончања мобилизације, донета у име савезничке дужности, представљала је «главни узрок тужног исхода целокупног рата за Русију».
 

Сећајући се старе Антанте у вези са свежим британско-француским споразумом, ми не искључујемо да ће се и Русија у овој или оној мери прикључити том споразуму. Разуме се, ни под којим околностима не треба очекивати огледалску репродукцију догађаја из периода од пре столећа. То је и глупо, и непотребно. Међутим, неки веома јаки аргументи да говоримо о могућности некаквог препорода војно-политичких контаката Лондона, Париза и Москве чисто на тространој основи постоје. Први и главни од њих су интереси европске безбедности.

Традиције партнерства у супростављању немачком милитаризму, утемељене уочи и у годинама Првог светског рата, унапређене су током каснијих година. Подсетимо на пројекат војне конвенције СССР, Велике Британије и Француске, на коме су три стране радиле у пролеће – лето 1939. године са циљем да се поставе поуздане баријере хитлеровској агресији, која се надносила над читавом Европом. Тада се неуспешно завршио покушај да се оформи војни савез због двоструког става западних партнера Совјетског Савеза.
 

Међутим, ти напори нису били узалудни. Одмах након Хитлеровог напада на Пољску преговори западних земаља са СССР су обновљени. Њихово логично оваплоћење је постала антихитлеровска коалиција (уз учешће САД), која је сломила хитлеровски нацизам, донела мир Европи и целој Земљиној кугли.
 

Питања европске безбедности током свих поратних година налазе се у центру пажње и Лондона, и Париза. При том, како можемо приметити, њих не задовољава у пуној мери решење тих проблема на мултилатералној основи, у оквирима тог истог Северноатлантског блока.Јер од учешћа многих сваки посао није увек успешан само због удруживања напора – постоје ту и минуси, који се испољавају у виду различитог виђења једних те истих проблема, тежњи неког од учесника да доминира.
 

Вашингтону годи да увеже питања европске безбедности искључиво са механизмима НАТО, где се иницијатива осталих чланова спутава војноекономским потенцијалом САД.Сваки план војне изградње изван НАТО, у оквирима Европске уније, Американци доживљавају као «једну од највећих опасности по трансатлантске односе» (оцена представника САД при НАТО Николаса Барнса». Међутим, и Лондон, и Париз (а са њима, узгред речено, и Берлин, и Рим), имају с тим у вези своје гледиште.Њих све више и више иритира то, што Америка увлачи своје партнере из НАТО у непотребне ратове, који се претачу у велике губитке.
 

Није случајно што су стари европски чланови Алијансе неколико година бранили идеју ПРО европске позорнице ратних дејстава, аутономну од националне ПРО САД.При постојању здружених оружаних снага Алијансе жива је и идеја о европској армији. За сада – након одлуке Европског парламента 20. фебруара 2009. године – она је изражавана у плановима формирања европских снага за брзо реаговање. Међутим, поново и поново се чују гласови у корист стварања пуновредне европске армије: у новембру 2009. године њу је лобирао министар иностраних послова Италије Франко Фратини, а у фебруару ове године – његов немачки колега Гвидо Вестервале. У свом говору на Минхенској конференцији о политици безбедности он је изјавио, да ће «безбедност уједињене Европе бити осигурана једино у случају, ако...се буде темељила на принципима европске (обратимо пажњу: не атлантске! – Ј.Р.) интеграције».
 

Да, Дејвид Камерон је, аргументујући неопходност споразума са Француском, о коме је реч, посебно истакао да он не представља корак на путу ка стварању европске армије, већ служи само као «пример јачања одбрамбене способности две суверене земље са сличним приоритетима». У Лондону се многи још са стрепњом односе према порукама Вашингтона о очувању «посебних односа» између две земље.
 

Међутим, логика процеса лидерима старе Европе неизбежно намеће свест о томе, да је кудикамо прикладније градити своју архитектуру европске безбедности по својим, а не по прекоокеанским шаблонима.
 

Британско-француски споразум отвара нове перспективе и за Русију на таквим правцима, повољним за читаву Европу, као што је укључивање у процес редуковања националних нуклеарних арсенала, осим Руске Федерације и САД, и других чланова нуклеарног клуба, или проширивање војно-техничке сарадње са Европском унијом.Посебно место у том низу припада промовисању предложеног 2008. године од стране Дмитрија Медведева Споразума о европској безбедности. Добро је познато да тај Споразум не да мира Вашингтону. По ко зна који пут њега је у септрембру критиковала Хилари Клинтон на министарском сусрету Савета Русија – НАТО у Њујорку. «Ми сматрамо да је боље јачати оне темеље, који не једну деценију држе безбедност у Европи, него разматрати нове споразуме, како то предлаже Русија» - изјавила је она. Њу је подржао генерални секретар Северноатлантске алијансе Андерс Фог Расмусен уочи новембарског самита Алијансе у Лисабону, изјавивши да НАТО не види потребу за стварањем нове структуре безбедности у Европи по руској иницијативи.
 

Подсетимо: основне одреднице пројекта руског споразума своде се на то, да ни једна држава не може имати искључива права на одржавање мира у Европи, тојест, Москва предлаже да се у међународном праву фиксира принцип недељивости безбедности. Пројекат захтева од његових учесника узајамно поштовање интереса безбедности својих партнера, а такође предвиђа спремност страна, које су потписале документ, да стану у заштиту других учесника споразума у случају напада треће стране на њих.
 

Разумљиво је зашто је Вашингтон против тога. «Велики момци» из војно-индустријског комплекса САД се као живе ватре плаше, да ће се једног лепог дана принципијелна питања на Европском континенту почети решавати без њих. А тада им већ неће поћи за руком да понове таква «дела», као што је бомбардовање европске Југославије бомбама са нискообогаћеним уранијумом.
 

Међутим, они европски лидери, који теже да у Европи самостално воде послове, без сувишног утицаја САД, све боље схватају да без Русије није могуће изградити иоле ефикасан систем континенталне безбедности.

Јуриј Рубцов,