Дејтон: 15 година касније

Навршава се 15 година од дејтонског споразума о Босни и Херцеговини. Око овог документа и данас се воде важни спорови, а судбина саме бивше југословенске република изазива озбиљну сумњу. Тему наставља наш аналитичар Петар Искендеров.
 

Споразум, потписан 21. новембра 1995. године у америчкој авиобази у близини града Дејтона (држава Охајо) био је први и до данас једини заиста озбиљан, добро припремљен вишестрани документ за регулисање балканске кризе од почетка распада Југославије. Ни проговори 1999. године везани за Косово у Рамбујеу, ни на брзину направљени споразуми о престанку бомбардовања Југославије од стране НАТО снага, које је касније уследило, а још мање бечки преговори о статусу Косова 2006-2007. године по својој међународно-правној тежини, не могу се упоредити с дејтонским. Иако је много теже било прекинути етничко-грађански рат у Босни, него направити статусни модел за покрајину Косово.
 

Треба подсетити на то да су дејтонски преговори, започети 1. новембра 1995. године неколико пута били на ивици краха. Буквално 15 минута пре него што су документа потписали лидери Босне и Херцеговине, Хрватске и Југославије, америчка агенција „Асошиејтед прес“ је исхитрено објавила разочаравајући коментар о томе да су преговори „пропали“. Међутим, на крају су стране – премда под притиском међународних посредника, који није увек био избалансиран – успеле да се усагласе не само око принципа административно-државног уређења Босне и Херцеговине, већ и  око карте територијалног разграничења. Управо ово питање је представљало главни камен спотицања.
 

И данас, 15 година након потписивања Дејтонског мировног споразума, не треба потцењивати његов значај, нарочито имајући у виду жалосну судбину претходних договора, којима је светска заједница покушавала да прекине рат у Босни, - истакао је у разговору с „Гласом Русије“ директор Института за проучавање словенских народа РАН Константин Никифоров.
 

Једна је ствар оно што је било на папиру, а друга је шта је у животу. Јасно нам је да је постојала јако велика разлика између докумената и њиховог функционисања. А дејтонски споразуми су обавили свој главни задатак зауставивши рат, који је био најразорнији у Европи у последњих пола века. У њему је по неким подацима погинуло преко 200 хиљада људи. Осим тога, у Дејтону је направљен јединствен и за те услове добар модел државног уређења. У саставу формално јединствене Босне и Херцеговине издвојене су две државне творевине, које се нису претвориле чак ни у конфедерацију, већ у нешто још аморфније. Ово је изазвало одређене проблеме у спровођењу јединствене државне политике, али је уједно омогућило да се створи систем задршки и противтежа, без којег народи у Босни уопште не би могли да сарађују у оквиру једне државе. Не само то, у протеклих 15 година међународна заједница није успела да створи друге делотворне принципе за решавање проблема држава, које су саме себе таквима прогласиле – како Косова, тако и оних које постоје у постсовјетском простору. А саму дејтонску варијанту у последње време свесно омаловажавају лично њени аутори, које представљају САД и Европска Заједница, које су усмерене на практично укидање Републике Српске и ширење овлашћења муслиманских власти у Сарајеву.
 

Није случајно што се управо око „дејтонских“ основа у самој Босни и Херцеговини и ван њених граница воде главне битке. Запад, који представљају НАТО и Европска Унија инсистира на њиховом коренитом поновном разматрању под изговором да се бивша југословенска република подведе под опште европске стандарде. Међутим, како је показало неколико рунди преговора у вези с такозваном „уставном реформом“ ова идеја наилази на жестоку опизицију у Републици Српској, и у знатној мери код Хрвата, јер у условима кад су тек почеле да зарастају ране крвавог грађанског рата, вероватно не треба журити с централизацијом и лишавањем три државотворна народа – Муслимана, Срба и Хрвата, њихових овлашћења, укључујући и право вета. За последњих 15 година „дејтонска“ Босна и Херцеговина је показала да је способна за живот поставши члан Савета Европе, и чак привремени члан Савета Безбедности ОУН. А западним посредницима би било боље да активније користе дејтонско искуство за решавање других балканских проблема – пре свега, косовског. Ево, где би, што се каже, и „Дејтон добро дошао“.