Српкиња у врху светске медицине

Професор Медицинског факултета у Београду, директор Института за ментално здравље, председник Националне комисије за ментално здравље Министарства здравља, зонални представник психијатрије за регион централне Европе при Светској психијатријској асоцијацији,  члан Борда Светске психијатријске асоцијације и њен почасни члан, председник Радне групе „Масовно насиље и ментално здравље” Светске психијатријске асоцијације која је задужена за проблеме ратова, тероризма и њиховог утицаја на ментално здравље – ово је само мали део импресивне биографије Душице Лечић-Тошевски, која је до сада одржала велики број предавања на престижним конгресима и универзитетима широм света на којима је представила резултате истраживања о поремећајима личности, депресији, стресу, менталним поремећајима изазваних ратом, санкцијама и бомбардовањем. Недавно се вратила из Санкт Петербурга где је одржала предавање о превенцији поремећаја личности на Светском конгресу динамске психијатрије на којем је обележена стогодишњица чувеног Института Бехтерев а Институт за ментално здравље из Београда постао члан Светске асоцијације за динамску психијатрију.

Какви су резултати истраживања и шта каже статистика када је реч о психолошком здрављу људи, посебно жена, у Србији?

Према подацима Светске здравствене организације, ментални поремећаји су растући проблеми нашег доба и налазе се међу водећим узроцима неспособности у свету, а депресија је један од главних узрока глобалне инвалидности. Ситуација је слична и у нашој земљи. Ипак, код нас постоје извесне специфичности, због хроничног и дуготрајног стреса којем смо били изложени (рат у окружењу, санкције УН, бомбардовање, социјална транзиција). Последице тог стреса су многобројне и манифестују се у виду посттрауматског стресног поремећаја, депресије, психосоматских болести, делинквенције, агресије и насиља, злоупотребе супстанци.

Шта показују истраживања када је реч о избеглицама које су потражиле помоћ у Институту?

Наша истраживања показују да је 30 одсто њих имало посттрауматски стресни поремећај, а 40 одсто поремећај прилагођавања. Још већи проценат посттрауматског стреса (75 одсто) регистровали смо код људи који су били у логору у току претходног рата и код сексуално злоупотребљених жена (56 процената). Да поменем и студију коју смо извели на 500 студената годину дана после бомбардовања – 11 одсто претходно сасвим здравих младих људи имало је посттрауматски стресни поремећај.

Често се може чути да смо постали равнодушни и незаинтересовани за догађаје који се и нас самих тичу. Да ли је то тачно?

Сигурно је да постоји велики број апатичних људи који су се затворили у своју чауру и не реагују на оно што се догађа око њих. Међутим, ако говоримо о народу у целини, равнодушност не представља његову доминантну одлику, што се може видети у великој преданости раду многих људи, у не тако лаким условима. То се врло јасно показује и на примеру избеглица и расељених особа, којих има око 500.000 у нашој земљи. Од тих храбрих људи који су били присиљени да напусте своје домове, изгубе све што су целог живота стварали, чак и трагове свог живота записане на фотографијама и остану само са својим успоменама у новој средини неког избегличког кампа, можемо много научити о снази преживљавања. Иако је већина њих вишеструко трауматизована, они су имали задивљујућу снагу и менталну способност да преживе дуготрајан и опасан пут и треба их поштовати, а не сажаљевати.

Један сте од аутора Консензус стејтмента о превентивној психијатрији који су прихватиле све земље чланице Светске психијатријске асоцијације. Шта превентивна психијатрија подразумева?

Распрострањеност менталних поремећаја је велика свуда у свету а социјални и економски терет болести је огроман. Ментално здравље  је национални капитал и нема здравља без менталног здравља које је пресудно за свеобухватно благостање особа, друштава и држава. Примарни циљ превенције је да се смањи епидемија менталних поремећаја, а то се може постићи тако што би се третман заснован на болести померио ка свеобухватном, мултидимензионалном приступу менталном здрављу. Неопходно је да се развијају позитивни ставови у вези са лечењем као и да се редукују песимизам и скептицизам када су ментални поремећаји у питању.

Као једини српски психијатар, у „Оксфордском уџбенику психијатрије” аутор сте поглавља о поремећајима личности. Шта је све узрок ове појаве и колико је она опасна по безбедност ок

Узрок настанка поремећаја личности је мултифакторски и укључује интеракцију биолошких, психолошких и социјалних фактора ризика, као што су урођени темперамент, трауматска искуства у детињству и суптилне форме неуролошке и биохемијске дисфункције.

Занимљиво питање је да ли се поремећаји личности могу повезати са растућом агресијом у савременом свету. Неки аутори сматрају да социјална криза може довести до појаве поремећаја личности, нарочито у нарцистичкој, „ја култури” Запада у којој се инсистира на успеху и моћи.

Да ли је савремени начин живота женама наметнуо нову матрицу понашања и обавезу да буду „супержене”, једнако успешне и на пословном и на приватном плану?

Жене су увек „супержене”, као мајке, или партнерке, то им је природна датост. Жена је прималац мушке енергије (и буквално) али и организатор и давалац земаљског живота. Ипак, моћ односно власт постају привлачније за жену него раније. Као да јој није довољно што је носилац архетипа Велике Мајке и темељ живота, и што је женственост моћ над моћима. Последњих деценија, у току којих на Западу делују тзв. покрети за ослобађање жена, дошло је до делимичног изједначавања реаговања полова на стрес. Феминизам је, често вођен несоцијалним разлозима, успео да се избори за промену важећих полних стереотипова, али је, као и сваки екстремни правац, учинио да клатно оде на другу страну – уместо успостављања равнотеже између полова, жене плаћају цену преузимања мушких улога, али и мушких болести, као што је инфаркт миокарда.      

Да ли жене чешће траже стручну помоћ због пословних или емотивних

Када говоримо о половима треба избегавати генерализације – оне су понекад потребне, али их ваља узимати условно јер су често погрешне. Мислим да је индивидуални, односно појединачни принцип најважнији. Ипак, неке разлике у понашању, можда не и у осећањима, постоје. Жене су спремније да потраже помоћ, јер се од мушкараца очекује да буду „јаки” и да не показују да имају проблеме. Већина култура не дозвољава мушкарцима да покажу осећања. Шекспир је говорио „претвори жалост у речи”, а то је женама прихватљивије него мушкарцима. Поред тога, социјална подршка чешће се упућује женама него мушкарцима.

Ко је (у просеку) храбрији да призна да постоји проблем и спремнији да се обрати психијатру за помоћ – мушкарац или жена?

Слично је и код жена и код мушкараца – и једни и други тешко се одлучују да потраже помоћ. Вероватно зато што постоје предрасуде у вези са психијатријом, страх од тога да се буде проглашен „лудим” или тешкоћа да се призна слабост. Ментална обољења могу погодити свакога, на сваком месту. Око 25 одсто особа (или сваки четврти грађанин) има или је имао неки психички проблем. Криза, међутим, може оснажити особу ако се схвати на прави начин и не треба заборавити да само рањена шкољка ствара бисер.

У послу сте у коме углавном доминирају мушкарци. Колико Вам је било тешко да се изборите за своје место под сунцем?

Ми спадамо у земље у којима већи број студената медицине чине девојке. У неким, физички захтевнијим специјалностима, као што је хирургија, на пример, доминирају мушкарци, што је разумљиво. Не мислим да жене имају проблеме да, уколико вредно и посвећено раде, постигну успехе у свакој области којом се баве, нити да постоји њихова дискриминација у било ком смислу. Говорим о нашој средини, Европи и развијеном свету. Уосталом, када жена има много деце, и када је у служби породице, обавља најважнији посао на свету и не мора ништа друго да ради.

Шта сматрате највећим професионалним изазовом?

Радим посао који волим и са радошћу идем у Институт по којем је Палмотићева улица позната и где имам дивне колеге и сараднике.