Месец дана до протерања Наполеона из Русије

Данас се може са сигурношћу говорити о томе да није само цар Мраз (како су говорили усторичари 19. века) и Глад отерали Наполеона из Москве. Главни урзок је трезвени прорачун. Ако поводом мраза нема шта да се пориче, о глади која је почела да мучи француску армију Москви, чини нам се, претерано је је говорити. Резерве су постојале. Ево сведочанстава једног од учесника похода: Оставили смо за зиму 7 великих сандука пенушавог шампањца, много шпанског вина и портвејна, поред тога 500 (понављам, 500!) боца рума и стотину великих глава шећера. И све то на 6 унтер-официра, две жене и једног кувара! Говедину смо јели ретко, али свињетине је било довољно: нашли смо читаво складиште бутова, додајте уз то усољену рибу у изобиљу, неколио врећа брашна, два велика бурета сланине, од које смо мислили да је путе. Није било оскудице ни у пиву. Ево какве су биле наше резерве у случају да морамо да презимимо у Москви. Али нису нам дали да презимимо у Москви! Главно питање које је бринуло Наполеонове војнике било је којим ће се путем враћати кући. Питање није било ни мало наивно.
 

Једно од омиљених места у европској историографији је тврђење да Кутузов није дао Наполеону да крене јужним, неразореним путем назад ка западним границама Руске империје, и то је, наводно, коначно уништило армију. Са тачке гледишта војне вештине ова мисао не подноси озбиљну критику. Сасвим тачно знамо из мемоара Наполеонових сарадника да је уочи изласка из Москве Наполеон одржао војни савет на којем је заједно са својим маршалима решавао питање: у ком правцу да се крене из Москве. Да приметимо: реч „повлачење“ на Савету се није помињала. То је био Савет у Кремљу необично сличан ономе који је држао Кутузов у месту Фиљи – чак и број учесника, једанаест, био је исти. И одлучујући глас је имао само један човек. Први је иступио маршал Мара и изјавио да треба одлазити Смољенским путем, истим којим су овамо и дошли! Жестоко му се успротивио маршал Даву, по надимку Гвоздено Чело, он је инстистирао на кретању по „неразореним областима“. Започела је препирка, нимало блажа због присуства императора. Прва мисао која пада на памет када покушаш да станеш на место Наполеона и да помислиш како би пступио на његовом месту следећа је: Шта ј могао да пружи неопустошен терен француској армији? Узмите у обзир околности похода: време за тражење хране није постојало, зато што је од позади надирала војска Кутзова. Морало је да се ноћи у великим масама, како би се осигурало од непријатељског напада. Зато су трупе велике бројности за одмор морале да бирају велике градове, како би нашле довољно провијанта. Према пракси која је владала у то време на заузетим територијама испред трупа је ишао интендантски комесар, који је, ослањајући се на локалне власти, сараднике окупатора, одузимао храну од локалног становништа. Упаво је тако било у Западној Еврпи, у областима које је освојио Наполеон. Али сасвим другачије је било у Русији. Као прво, осим Могиљева, није било другог великог рада где би се локалне власти сложиле да сарађују са окупаторима. Као друго, где су ти руски сељаци који би беспоговорно почели да дају свој храну окупаторима? Све је морало да се отима уз борбу. А за то је било потребно време и снага којих није било. На крају већ кроз недељу дана читава француска армија би умрла од глади. Армија која се повлачи у непријатељској земи, по општем правилу, има потребу за унапед припремљеним путем, за водичима, како не би скренула са пута. Ко се враћа у прилично неповољној ситуацији двоструко има потребу за тим. А ко се спрема да се по Русији врати ди западних граница, удаљених 900 километара, има троструку такву потребу. Под „припремљеним путем“ у 19. веку подразумевао се пут који је осигуран оговарајућим ганризонима и на којем су направљена складишта хране потребна армији, такозвани магацини. Све то на смољенском путу Наполеонови квартирмејстери су били урадили. А на калушком путу ничег сличног није било. Шта више, Наполеон се сасвим исправно плашио да не залута на непознатом путу, јер није могао да рачуна на руске водиче. Озбиљно је могао да разматра повлачење само по познатом смољенском путу. Противници сличне тачке гледишта наводе као контра аргуметн једноставну чињеницу: зашто тада, ако је Наполеон хтео да иде западним, смољенским путем, он кренуо јужним, калушким? Значи, он је ипак планирао да иде новим путем? То је тачно када би се радило о другом војсковођи, а не Наполеону. Наполеонов марш на Калугу је био сасвим неопходан почетак његовог повлачења, али то уопште не значи да је Наполеон имао у виду да бира нови пут. Од Тарутина код Калуге, где се налазио Кутузов, до Смољенска, где су Наполеонову гарду чекале резерве хране, на пример стадо бикова од 700 грла, има три дана пута мање него од Москве, где се налазио Наполеон. Зато, пре него што ће започети своје право повлачење, Наполеону је било потребно да потисне руску армију на југ, како би уништио ову њену предност. Наравно, било би му још пријатније када би му пошло за руком да маневрима натера Кутузова да се повуче према Калуги. Он се надао да ће то постићи изненадним преласкомса старог калушког пута на нови, што би створило претњу левом крилу Кутузова. Околност да је повлачење Наполеона започело тобожњим новим нападом у јужном правцу имала је за њега, пошто знамо карактер тог човека, велики значај. Он је мислио да направи забуну, да превари, да створи код Кутузова утисак да се не дешава повлачење, већ нови напад. И он је за извесно време своје постигао. Ипак, до бекства Наполеона из Русије остало је нешто мање од месец дана.