Комунизам и нацизам се не смеју поистоветити

Европска комисија је одбила да поистовети злочине комуниста и нациста, иако су то тражили министри иностраних послова Литваније, Летоније, Бугарске, Чешке, Мађарске и Румуније.
 

Аутори писма Европској Унији су позвали на кривичну одговорност за правдање, негирање или умањење злочина комунизма. У документу се наглашава да данас сви знају о злочинима нацизма, а о злочинима тоталитарног комунистичког режима зна само део Европе. А то значи да је неопходно да Европа сазна. Ипак не треба мислити да је Стари Свет спреман да изађе у сусрет свим покушајима источноевропских земаља да препишу историју, рекао је у интервјуу Гласу Русије руководилац фонда „Историјско сећање“ Александар Ђуков:
 

Покушаји источноевропских земаља да поистовете совјетски режим са нацистичким имају већ довољно јаку традицију. Донедавно је источноевропским земљама успевало да ефикасно лобирају тај свој став у структурама ЕУ. Ипак сличне радње исувише противрече опшеевропским принципима, којих се придржава стара Европа, принципима слободе мишљења, слободе говора. Како сведочи одлука Европске Комисије, стара Европа је спремна да у одређеној мери задовољи фантомске бољке балтичких земаља, Пољске, Румуније, Чешке. Али ипак постоји граница тог задовољавања.
 

У Русији су ову иницијативу назвали још једним покушајем да се политизује историја. „Тај корак сведочи да је, на нашу највећу жалост, за неке земље ЕУ политизација историје и даље један од приоритетних државних задатака“ – изјавили су у МИП-у РФ. Такође је било речено да иницијатори писма са једне стране декларишу благе намере: очување сећања на жртве како се тоталитаризам никада не би повратио. А са друге стране на првом плану излази у потпуности други садржај. А то је демонизација комунистичке прошлости, спречавање покушаја да се објективно приђе том поглављу историје, а у перспективи – да се изједначе идеологије комунизма и нацизма. А иза свих тих изјава стоји једноставна жеља да се реше своји унутрашњи проблеми, додаје Александар Ђуков:
 

У унутрашњој политици, на пример у Летонији и Естонији преписивање историје је постало начин да се да легитимитет политичком систему, а такође да се становништво за које је руски језик матерњи лиши држављанства. На спољнополитичком нивоу историја се користи за јачање свог значаја. Земље Источне Европе, бар неки део њихових елита, преписују историју, покушавају да створе за себе неко место у ЕУ. Они желе да се боре против Русије, и историја је један од иструмената за ту борбу.
 

Али у тим земљама проблема има напретек. У Мађарској је на помолу национализација великих индустријских предузећа, Естонија може да не изађе на крај са растом незапослености, економија Летоније све више зависи од успешнијих суседа. Јасно је да је немогуће брзо променити ситуацију. Управо зато су на првом месту политичке пароле, које могу да одвуку пажњу од унутрашњих проблема.