Шта је било пре велике експлозије

Наш космос је само једна етапа бескрајног свемира и бескрајних великих експлозија. Тако сматрају астрофизичари Роџер Пенроуз из САД и Ваге Гурзадјан из Јерменије, дипломац московске школе физике. Њихов заједнички рад има шансе да дође до фундаменталних открића, ако се потврде налази.
 

Већина космолога се слаже да је до велике експлозије дошло пре 13,7 милијарди година, после чега је почео да се развија Космос који је у почетку био само једна тачка. Али Пенроуз и Гурзадјан тврде да је експлозија била почетак само за такозвани аеон – период до следеће велике експлозије. У току сваког аеона Космос се шири. Затим црне рупе које постају све масивније гутају све више звезда и галаксија. На крају космички мехур остаје без свега и затвара се, али његова енергија остаје. Од ње и почиње велика експлозија и нови аеон. Такви циклуси се настављају бесконачно, иако у сваком од њих време почиње из почетка.
 

Физичари су дошли до ових закључака на основу података са сонде Вилкинсона, коју је лансирала НАСА. Овај апарат изучава слабе радиосигнале, који су  равномерно попунили Космос 300 хиљада година после велике експлозије. Ако представимо интензитет радиосигнала у степенима, као температуру, на различитим тачкама неба он ће бити различит. Према томе сонда саставља карту у условним бојама. Пенроуз и Гурзадјан су видели на њој нешто налик на концентричне кругове, које су назвали последицом грандиозних догађаја у ранијим космосима. Према њиховом мишљењу то су трагови гравитационих таласа од судара црних рупа у ранијим аеонима – налик су на кругове на води, говори Ваге Гурзадјан:

Хипотеза велике експлозије је постала реална 1965. године, када је био пронађен сигнал реликтног излучивања. Сада се одвија следећа етапа у процесу истраживања космоса. А наиме, да ли могу да се у реликтном излучивању нађу трагови, који садрже информацију удаљенију од нас. На пример, може се сазнати о томе, шта је било пре велике експлозије. Таква истраживања су још на почетном стадијуму. Наш рад се односи на то, наиме, може ли се схватити принципијелна могућност добијања информација о фазама које су претходиле великој експлозији.
 

Ускоро после објављивања радова двојице физичара појавило се још једно тумачење карте. Британац Стивен Фини је нашао на њој доказе постојања више космоса налик на наш. Можемо их замислити као мехурове који су у сталном расту. Када се додирују, долази до колосалног избацивања енергије. Фини је претпоставио да је наш космос додирнуо најмање 4 пута суседне, и оставио на карти кругле трагове. Ако је хипотеза о многим космичким пространствима истинита, онда се кроз те трагове може бацити поглед у суседне светове.
 

Али скептици са иронијом кажу да ако се жели може се на тој карти видети и иницијали једног од најпознатијих астрофизичара данашњице Стивена Хокинга. Зато упозоравају од брзих закључака при обради информација са сонде Вилкинсона.