Иванов или Медведев

Лето је. Једна политичка сезона се завршила, друга још није почела. У току су једино смене губернатора. Међутим, приблизавају се нимало наивни догађаји као сто су парламентарни, а потом и председницки избори, па нам предстоје предизборне кампање испуњене некаквим смислом. Питање је: којим? Ако погледамо на графиконе и дијаграме који илуструју социјалне анкете, поново нам постаје досадно. Свуда победа са очигледном предношћу. Било да је реч о председнику, или о партији власти. Сва друга имена и називи остали су веома, веома далеко. Власт доминира.

Дакле, у таквом случају децембар 2007. и март 2008. као да нису ни битни. Одлазак обојице првих вице-премијера на Селингер, на сусрет са омладином, дефинитивно је лишио председничке изборе цак и минималних елемената интриге. Сецамо се реци Сергеја Иванова, изречених тада: “Ми смо браца-близанци, имамо много тога заједничког”. А када је говорио о разликама, Медведев је истакао: “Мог суседа зову Сергеј, а мене Дима – у томе је фундаментална разлика”. У устима политичара такве фразе садрже политичку информацију принципијелног значаја: ако изаберу Иванова или Медведева – разлика је веома несуштинска. Из тога се може извести закључак да це приликом преласка на друге функције они поново бити заједно. Просто, у једном случају ће председника звати Дима, а у другом – Сергеј. Морамо се сложити да то не представља поуздану основу за спровођење јасне и садржајне изборне кампање. Вице-премијери нису бас помогли ни политтехнолозима, који су правили сценарије изборних заврзлама.

Питање предности ће, дакле, бити преведено у сфере психологије и естетике. Биће ту некаквих мало разумљивих пристрастности и предности да ћемо се питати: “а шта сад па ово значи”? Типа, ко се како обукао, како говори, ко је сигурнији у гласу и коме се очи висе сјаје. Итд. Једном речју, како је казао први-вице-премијер, “све треба да се врти око једноставних и људима разумљивих истина…”.

Ту, заправо, и треба фантазирати. Нешто смислити. Мишљења смо да не би било згорега пажњу обратити на тренд, јасно означен на примеру најуспешнијих пројеката оријентисаних на младо поколење – таквих, или нешто старијих грађана са којима су комуницирали вице-премијери. Да би смо илустровали мисао, навешћемо пример из уметницке литературе која, као прво, није туђа идеологији, а друго, заједно са ТВ омогућава да се формирају модели естетског дијалога и психолошког утицаја на аудиторијум. Дакле, садашњи изборни пројекти принципијелно немају никакав однос према уметницкој имагинацији, нечем измишљеном као неопходном елементу ствараластва. И са тог аспекта се може говорити о ефикасности тих пројеката, али не и о њиховом односу према уметности. Литерарно-уметнички живот у лику најпопуларнијих бестселера лисен је сваке фантазије.

Узмите, рецимо, “Гастарбајтера” Едуарда Багирова – па то је једноставно документарна литература. То је о оном што се десило аутору, његовим пријатељима и познаницима. Оно што је аутор позајмио из комуницирања или личног искуства. С друге стране, ако узмемо “Медиа сапиенс” Сергеја Минајева, ту се већ ради о препричаним обичним језиком политичким тлапњама.

Тојест, смишљати да ли је то наше јако место или је оно непотребно. С тим у вези не може се искључити могућност да политехнолози испреду бујне измишљотине у изборној кампањи. У сваком случају, омладина на коју су срачунати ти успешни пројекти није оно младо поколење које је уверено да је историја почела од њиховог рођења, а литература нешто са чиме они спавају, сто пију, псују и зарађују паре.

Што се тиче норми вредности, то је тек инструмент ефикасне конкуренције, а не нешто што је од општег значаја, мада може бити и то. Мотор личног успеха. И понудити некој генерацији да учествује у фантазирању значи бити тој генерацији не бас разумљив. Једном речју, говорећи језиком разумљивим младежи, главна је парола – “говори руски да де цео свет разуме”.