Помогоше ли ти Љахи, синак?

Људима који размишљају и који су одговорни пред будућношћу од самог почеткa – у реалној временској димензији – био је јасан рушилачки смисао већине друштвено значајних потеза нове власти, која је успостављена почетком 90-их година на целокупном „постсовјетском“ простору. То се, свакако, односи и на везе између Руске Федерације и Украјине.
 

Неприродно су разаране, а и даље се руше природне споне које их повезују, и све то не без зле воље, пре свега САД. Улога Америке и Запада у целини, у еволуцији руске државности, не може се означити другачије до као злокобно. Четрнаестог јануара навршило се 17 година од потписивања, 1994. године, тројног споразума између САД, Руске Федерације и Украјине о ликвидацији нуклеарног оружја на територији Украјине. И мада тај датум није јубиларни, не смета да га се присетимо како у оквирима укупних проблема на релацији „Русија – Украјина“, тако и у светлу новог заоштравања нуклеарних проблема у вези са најновијом етапом једностраног нуклеарног разоружања Руске Федерације, по споразуму СТАРТ-3.
 

Ни један потез САД у односу на Руску Федерацију и Украјину, за сво то време, почев од 1991. године, народима тих земаља није донео никакве позитивне резултате, али је зато због деловања САД створено и превише озбиљних проблема. САД и Запад граде нови светски поредак не само на рачун Руске Федерације, против РФ и на руинама РСФСР, него и на рачун Украјине, против Украјине и на рушевинама УССР. Све се то лепо испољило и у сфери стратешких нуклеарних проблема.
 

Чинило се, ако су САД већ одавно рашириле свој „нуклеарни кишобран“ изнад „натовске „ Европе, било би разумно и логично да совјетски ракетно-нуклеарни „штит“, створен уз активно учешће УССР, буде сачуван не само зарад заштите интереса РФ, него и интереса Украјине.
 

Јер објективно, Руске Федерација са разумног становишта посматрано, није могла бити непријатељ Украјине. Почетком 90-их година она је била директно заинтересована за снажну, политички самосталну Украјину. Такав прилаз логички је произлазио из узајамно и тесно испреплетених економских, културних, научно-техничких и људских веза.
 

Самостална „нуклеарна“ Украјина, као и свака друга „постсовјетска“ република, није била могућа – то је лепо нагласио тада први министар РФ за атомску енергетику, академик В. Н. Михајлов. Он је веома оштрим тоном објаснио „независним“ „политичарима“ и бившим совјетским генералима „независног типа“, да су њихове „нуклеарне маштарије“ у стању да на територији Украјине обезбеде само једно – нови Чернобиљ. Зато што све фазе разраде, производње, атестације и експлоатације нуклеарног наоружања спада у компетенцију организација, које су дислоциране на територији Руске Федерације.
 

Изговоривши „а“, нуклеарни министар није могао да изговори и „б“, јер је то требало да учини политичко руководство Руске Федерације. Управо је званична Москва била обавезна да 1994. године јавно понуди руководству Украјине и народу те земље, опстанак заједничког нуклеарног потенцијала. Он би и надаље био гарант снажне међународне позиције Словенства. Наравно, уз очување на територији Украјине комплетне совјетске ракетно-нуклеарне инфраструктуре, укључујући могућност украјинског научно-технолошког ракетног потенцијала (у Кијеву, Дњепропетровску, Харкову).
 

Да, јељцинска Руске Федерација била је обавезна да такву варијанту предложи, у крајњој линији громогласно, упорно и паметно. Чак и да је руководство Украјине одбило такву понуду, био би створен продуктивни и далековиди преседан. Уместо тога, јељциноиди су лакомислено прихватили идеју о посредништву Сједињених Држава. Поставља се питање: а шта ту траже САД? Постојао је очигледни билатерални проблем у односима између Москве и Кијева, који је био, на овај или онај начин, сасвим решив. Штавише, био је то веома деликатан проблем, испуњен конкретним и осетљивим информацијама. Отуда, инволвирање САД у тај проблем, на одређени начин, наноси штету државним интересима Руске Федерације. Ако ни због чега другог, онда због тога, Москва је била обавезна да заузме чвршћу позицију, те да пристане једино на билетарално разматрање питања, односно само на билатералне мере.
 

Са друге стране, Кијев је за време Кравчука и Кучме кренуо стопама гогољевског Андреја из романа „Тараса Буљбе“, одлучивши да без Љаха, пардон Јенкија, нема живота за Украјину. И у Москви, и у Кијеву заборавили су да „посредништво“ САД једино може бити у духу „посредништва“ Лукаве Лисице из бајке, која комад сира дели између два Глупа Медведића. Како би сваком Медведићу допао апсолутно једнак комад. Лисица је постепено грицкала час један, час други део, тако да су глупани на крају добили апсолутно једнаке мрвице.
 

Шта Русија данас има у погледу безбедности? Нуклеарно оружје Руске Федерације, и самим тим њен нуклеарни статус, смањују се, и то чак не ни као „Шагринска кожа“. (1)Испуњавање жеља њеним власницима, смањивало је и ту кожу, и њихов животни век, али су се макар жеље испуњавале. А Руска Федерација и Украјина и дан данас иду, у име испуњења туђих а не сопствених жеља, у правцу могућег државног краха!
 

Руска Федерација, приставши 1994. године, самоубиствено по своју националну одбрану, на „посредништво“ САД, постаје све рањивија, и тако подложнија злокобним диктатима. А Украјина? Па она све више постаје резервоар јефтине радне снаге, која се користи било где, само не на родној груди.
 

Уздање у Љахе, пардон Јенкије, није се оправдало.
 

На грешкама се учи. Истина, кажу, глупаци не уче ни на сопственим грешкама. Хоће ли народи Руске Федерације и Украјине наставити да играју улогу два глупака, који не желе да извуку поуке чак ни из сопствених грешака?
 

Повлачење совјетског нуклеарног оружја са територије Украјине уз „посредништво“ САД, драстично је ослабило одбрамбену моћ Великорусије (2)и, фактички, ускратило Украјини могућност стварања чврстих темеља суверенитета, а при томе није ојачана ни европска, ни глобална безбедност. Данас је јасно: потписивање тројног споразума о ликвидацији нуклеарног оружја на територији Украјине, 1994. године између САД, РФ и Украјине, имало је искључиво неповољни карактер за Руску Федерацију и Украјину, и одиграло је, на жалост, рушилачку улогу. При томе, сва штета због такве одлуке није исцрпљена – оне се негативно одражавају и надаље ће се одражавати на историјску судбину и Руске Федерације и Украјине.
 

А ситуација се могла решити и без „посредника“.

________________________________________

Љахи - Стари назив за Пољаке (по једном од пољских племена), који су користили други народи, али не и они сами. Први пут се код Руса јавља почетком 12. века. Касније је добио пежоративан смисао, слично именовању Американаца као Јенкији (Напомена редакције).
 

(1) Роман француског писца Оноре де Балзака, о младићу који је нашао магичну кожу која је испуњавала сваку жељу свог власника. Наравно, то је, као што је увек случај када се праве „фаустовске погодбе“, имало високу цену (Напомена редакције).
 

(2) Историјску Русију чине Великрусија (данашња Руска Федерација, односно Русија у ужем смислу), Украјина или другачије Малорусија, и Белорусија (Напомена редакције).