Кот иде у лов на „тигра“

Руски филм с егзотичним називом „Громозека“ ушао је у конкурсни програм Ротердамског међународног филмског фестивала, који се отвара 26. јануара. Овај форум независног ауторског филма, који се одржава у Холандији улази ред у најпоштованијих европских филмских смотри.
 

Руски кинематографисти су, узгред буди речено, више пута учествовали у њему. У Ротердаму су своје радове представљали познати режисери нове генерације као што су Борис Хлебњиков, Кирил Серебреников. А Илија Хржановски је чак удостојен главне награде фестивала „Златног тигра“ за мистички трилер „4“.
 

Данас у борбу за „Тигра“ ступа Владимир Кот, који ће ускоро напунити 38 година. Иако је „Громозека“ тек трећи дугометражни филм режисера, он поседује више од десет међународих фестивалнских награда за краткометражне филмове – од Париза до Дамаска. И узгред речено, у многим случајевима је и сценариста сопствених филмова, укључујући и филм „Громозека“.
 

То је психолошка драма о тројици школских другова, који се у узрасту од 40 година срећу у школи на јубилеју. Као пубертетлије били су чланови музичке групе „Громозека“, која назив носи по првим слоговима њихових презимена. Касније су се њихови путеви разишли: један је постао милиционер, други таксиста, трећи лекар. Сваки на свој начин покушава да реши вечна питања, које живот поставља човеку. Међутим, кад се некадашњи пријатељи сретну, никако не могу да започну разговор: не журе да буду међусобно отворени као некада. И тек кад почну да певају на школском јуилеју шлагере из своје младости, они постају оно што јесу, унутрашње се ослобађају. „Ћутање није увек злато,“ запажа овим поводом у интервјуу за „Глас Русије“ Владимир Кот.
 

Навикли смо да се затварамо од света, - каже режисер, - што доводи до великих унутрашњих трагедија. Кад се сретемо, кажемо једни другима: „Како си?“ – „Добро. А како си ти?“ – „Добро.“ На пример, не можемо да поделимо свој бол, акумулирамо тај бол у себи и он нас уништава. Понекад не треба ћутати, већ викати – можда ће човеку од тога бити лакше.
 

Неки критичари су обратили пажњу на то да се у филму осећа чеховљевски мотив незадовољства, чежње за прошлошћу. Тројица пријатеља, као ликови из познатог Чеховљевог комада „Три сестре“ доживљавају унутрашњи немир услед додира са светом око себе. Међутим, сам Владимир Кот признаје: „То је врло лична прича. У сваком од јунака има нешто моје.“
 

 У једном потпуна распуштеност, распојасаност, - прецизира режисер, - у другом – танана нервна организација, која човека приморава да се секира апсолутно сваким поводом, у трећем – цинизам који се стиче с годинама. Односно, с једне стране, сви јунаци су различити, с друге стране, они подједнако осећају и пате зато што се не налазе на свом месту, живе „туђ живот“, осећајући да испуњавају нечији програм. Они желе да учине нешто добро, вечно и право, али притом због своје инфантилности то нису у стању, навикли су да живе у систему који их је васпитао, одучили су се да чине поступке, да доносе самосталне одлуке. И пливају низводно... Али, финале је код мене отворено, постоји унутрашњи оптимизам, тврди режисер.

У филму Владимира Кота руски гледалац препознаје многе реалије из совјетског периода, али искреност с којом је ова прича испричана омогућава филму „Громозека“ да га схвати и инострани гледалац.